Драган Стојменовић, библиотекар
Шта нам, заправо, у овом тренутку скреће пажњу на једну од месних заједница Бора која се, најчешће, по својим претежним инфраструктурним, формалним урбанистичким карактеристикама и организационо-привредном уређењу већине домаћинстава, сврставала у сеоске, при чему се запостављао њен реални културно-историјски и привредни значај у целокупном функционисању ширег и комплекснијег система града Бора? Какве су перманентне везе између села и града, и како везе између локалних заједница утичу на свакодневни живот града, рударску и металуршку индустрију? Да ли нас узнемирава само планирано пресељење целог села због проширивања рудника, или је то више страх због неизвесне будућности и могуће сличне судбине која би могла задесити све нас? Да ли је то, можда, страх од нестајања једне аутентичне културне заједнице која се вековима развијала, уређујући своје време и простор на себи својствен начин, заједнице која је опстајала у складу са природним и индустријским окружењем у историјским околностима које мештанима нису биле наклоњене јер пратећи планови и пројекти нису обезбедили одрживост заједнице? Да ли је то страх од заборава, да нећемо успети да се остваримо и делујемо као организована заједница у очувању културно-историјских вредности? Да ли је то само страх од губитка приватне својине, основних ресурса опстајања? Да ли се у таквим кризним ситуацијама руководимо универзалним системима вредновања? Шта вреднујемо и какви су ти системи који би требало да заштите друштвене и приватне организације живота и рада, друштвене својине и приватног власништва, а који, заправо, формирају поменуте аутентичности материјалног и нематеријалног културног наслеђа? Да ли те системе вредновања прихватамо само зато што смо приморани, зато што се намећу или смо их као друштво сами успостављали? Колико заправо реално учествујемо у организацији таквог заједничког живота? Како се и зашто урушава развијена и ретка политичка култура мале локалне заједнице која учествује у колективном преговарању за колективно пресељење? Увек је више питања него што ће бити одговора, а она нас заправо воде ка неком сазнању и стицању искуства, воде нас ка последицама, одговорима и некаквој неизвесној будућности. Са том тежњом ка бољем упознавању стања и разумевању догађаја, заиста је кључно питање: зашто се сада пише монографија о Кривељу, када би сигурно било боље да нема потребе за организованим памћењем и забелешкама о селу. Само када би Кривељ могао још увек да буде ту, на истом месту, такав какав јесте. Као да ће се врло брзо десити нешто кључно а заправо се у том међувремену, које траје четрдесет година, у појединачним преговорима откупљују имања и расељавају домаћинства, нормализују се сви штетни утицаји индустрије на људе и природно окружење, нормализују се притисци компаније која се непрестано шири на штету мештана и нормализује се индиферентност државе према свему томе. Како изгледа живот између два рудника у свакодневном, нормализованом страху и угрожености, не само због загађивања ваздуха, земље, вода већ и у страху од одузимања свега тога, уз свакодневне притиске да се становници преселе? Дошли смо до тога да мештани Кривеља сами желе да напусте своја домаћинства и своје село. У том међувремену више се не могу ни саклонити ни заштити од буке, потреса, прашине, одрона, не могу да поправе или да закрпе пукотине на зидовима кућа, зато што се сви питају докле ће бити ту, зато што компанија не дозвољава градњу како се не би повећавала вредност откупнина, као да њима будућности, ту где јесу, заправо, више нема. Остаје им само прошлост. Само се она може сачувати јер је исувише посредника између њихових судбина и будућности. Као да је та тежња за организованим памћењем и бележењем само злослутни страх од нестајања и заборава. Међутим, уверени смо да није. Зато што нам историја Кривеља показује да, заправо, сви позитивни облици друштвених, културних, политичких и економских организованих супротстављања нерегулисаним тржишним условима и успостављања праведних односа између локалне заједнице и процеса модернизације или индустријализације наметнутих споља, од стране компаније и државе, опстају и данас. Свакодневном борбом за опстајањем заједнице нам дају пример и скрећу пажњу на то да су солидарност и друштвени договор кључне цивилизацијске тековине. Никада, заправо, мештани Кривеља нису били против „модернизацијских“ процеса, били су против неправедних и непоштених односа према њима, били су против неискрених и нетранспарентних стратешких приступа процесима откупљивања имања, били су против загађивања и уништавања природног окружења, традиционалних привредних приноса и добара, угрожавања живота и здравља. У таквим околностима много тога је, током једног века, изгубљено а услед притисака компанија које су покретале таласе индустријализације, мештани су били приморани да се запошљавају у руднику јер су рудник и загађење смањивали њихове традиционалне привредне приносе, били су приморани да, дословно, сами себи извуку тло под ногама, одржавајући ту кључну неизвесност опстанка животно важном. Чак и у неизвесним околностима склони смо сећању и враћању, макар у прошлост. Међутим, сви мештани Кривеља, од којих ћемо у овом случају учити, свесни су да постоји заједништво и заједнички интерес, да макар буду једнако третирани у невољи, као што су итекако свесни садашњости и нужности организованог друштвеног деловања. Свесни су потребе и жеље да макар заједно оду и да заједно живе на неком другом месту, не осуђујући оне који су били приморани да се сами преселе. То нас, као друштво, треба озбиљно да забрине али и да нас охрабри и подсети да неко у оваквим условима мисли о опстајању „некаквог“ заједништва, брине о сваком детаљу преговора и интересима свих мештана.
Са неке од бројних стаза и кривина на брдима у околини, видите село у долини како трепери и исијава топлоту огњишта. Поред свих, понекад сувопарних чињеница и поред помешаних осећања које вам припремамо у наредним редовима, месна заједница Кривељ као иницијатор сарадње, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор као организатор, аутори и редакција монографије о Кривељу, очекујемо да ће вам овај сајт и будућа публикација пружити и извесну топлину повратка кући, осећај искреног пријатељства и заједништва, без обзира на то што њени главни актери неће моћи стварно да се врате управо у ту конкретну тему ове књиге и интернет презентације, у реалне просторе и времена које желимо да памтимо и представимо.
Услед непрекидних процеса модернизације и индустријализације у протеклом веку, који су утицали, пре свега, на промене физичког окружења у атару села Кривеља, као и због непрекидног смањивања власничког удела мештана над земљом да би се ширио рудник, становништво се пресељава или у оквиру атара села, или у град или у суседна села, док сe упоредо повећава број привремених, дневних миграција становника запослених као индустријски радници у околним рудницима. Пресудан утицај рудника огледао се у промени физичке конфигурације села, тј. у смањивању обрадивог пољопривредног и шумског земљишта, што је утицало и на промену традиционалног привређивања, најпре у јужном засеоку Сарака, који је био ближи некадашњим Борским рудницима, а касније и у севернијим засеоцима Мали Кривељ, Церово, Краку Бугареску. На топографским картама израђеним и објављеним пре отварања рудника у Кривељу, баш на месту где се данас налази површински коп записани су топоними Стари виногради, Краку Сереши, Чока Траило, Влачеђе, леве притоке Кривељске реке, Огашу Тодор, Сарака. Њих више нема. Површински откоп и планири стигли су до самог центра села. Пресељавање је у овом случају у директној вези са условима и могућностима преживљавања и опстанка заједнице, што пре свега зависи од привредних делатности.
Кривељ поседује све карактеристике збијених тимочких села, а између два рата је подељено у две веће целине Велики и Мали Кривељ. Већина домаћинстава на околним брдима има своје појате (сличне салашима), мање куће са окућницама, шталама, торовима за овце и козе, баштама, шумом и њивама које су се обрађивале. Појате су заправо грађене у време екстензивног сточарења, све до педесетих година ХХ века. Бавили су се комбинованом сточарском и ратарском привредом. Чување оваца и коза било је заступљено све до шездесетих година ХХ века, од када се, због тенденција смањивања броја становника, у селима смањује и обим овчарства (видети и: Томић 1975, 27). Гајила се и крупна стока, говеда и краве за мужу. Млеко и производи од млека, осим за сопствене потребе, продавали су се и на борској пијаци. На појатама се у неким случајевима стално живело, док се са неких појата само током зимских месеци спуштало у село. Ратарство је такође опадало, све мање се орало зато што су се површине обрадивог земљишта због загађења и ширења рудника смањивале, док су се преостале површине обрадивог земљишта, у таквим, неповољним околностима, покушавале спасити засадима воћњака (Масловарић 1975, 46). Равнотежа која се у селу одржавала узајамним односом сточарства и ратарства, угрожава се екстензивном индустријском производњом и експлоатацијом природних богатстава (земља, руда, камен, вода, шума) једнако колико и смањивањем радне снаге у традиционалној пољопривредној производњи. Отварањем рудника посебну улогу добили су рабаџије, који су воловским запрегама помагали превожење кабасте робе, камена, угља, руде све до изградње железнице 1912, али и за извлачење и превоз дрвне грађе. О томе сведочи и занатска коларска радња Саве Ђорђевића у центру села, одмах поред пута на улазу у село (власништво ћерке Стане Јорговановић). Приходи домаћинстава од пољопривреде су се смањивали тако да се запошљавањем у индустрији постизала каква-таква равнотежа у кућном буџету. Иако је село задржало те традиционалне облике привређивања, упоредо су неки чланови домаћинства радили и у Борским рудницима. Пре Другог светског рата 1934. укупан број запослених из Кривеља у компанији био је 260 радника (Sumporni dim 1983, 204), а након Другог светског рата из Кривеља је до посла у Бору дневно путовало око 500 радника (1973, 90). Та тенденција запошљавања у Борским рудницима започета је пословним везама локалног трговца и председника кривељске општине Косте Грујића, који је двадесетих година ХХ века имао своју трговинску радњу, али и каменолом, поред тога радио је истражне радове на локацијама које је узимао у закуп као подизвођач компаније ФДБР-а. Са повлашћеног положаја и са сталним уговорима са компанијом које су одржавале мир колонијалним стратегијама поткупљивања утицајних људи, могао је запошљавати и своје раднике који су углавном били из Кривеља. Поред овог, условно речено посредног индустријског пословања у селу, мештани су се из нужде запошљавали у руднику зато што је већ средином тридесетих година ХХ века утицај рударских и металуршких процеса који су загађивањем земљишта и ваздуха у атару села, значајно смањивали њихове приходе од пољопривредних приноса. Архивска грађа и историјски догађаји, као што је Влашка буна 1935, сведоче о томе, зато што су услед таквих притисака сами морали да дефинишу захтев према компанији (Француско друштво Борских рудника) да мештани који су у зони утицаја компаније добију предност приликом запошљавања како би домаћинства опстајала и у таквим условима. У тим случајевима, када је мушкарац радио у руднику, жене, деца и старији чланови домаћинства заправо су одржавали сеоска домаћинства. Тај захтев да имају предност приликом запошљавања у руднику не треба схватити као њихов избор, већ као нужност опстанка на том месту и у таквим околностима. Та се пракса са позиција моћи компаније према локалној заједници испољава као уступак и одговорно пословање, а заправо се компликују односи и, између осталог, ствара зависност од индустријског рада и опстанка компаније, која неповратно умањује плодност земље и квалитет усева, исцрпљује природне ресурсе и уништава окружење.
Прве законске регулативе са почетка ХХ века, омогућавале су индустријалцима истражне и рударске радове на основу издавања концесија, државних дозвола појединцима и правним лицима за обављање неке привредне делатности по претходно утврђеним правилима. Та прва „Концесија за вађење, испирање, топљење и прераду руда и минерала” издата је индустријалцу Ђорђу Вајферту 1903. на педесет година и обухватала је подручја општина Бор, Кривељ и Оштрељ, површине 24 милиона квадратних метара, подељених на 240 рударских подручја. Поред земљишта, концесија је бесплатно уступила право коришћења шуме и воде из токова Борске, Кривељске и Брестовачке реке. Већ следеће године концесија је продата новооснованом Француском друштву Борских рудника (ФДБР). Први писани траг о тражењу одштете компанији ФДБР поднет је 15. маја 1907. са потписом Милана Степановића, земљорадника из Оштреља који бележи: „У атару села Бора у непосредној близини фабрике друштва имам непокретног имања од 12 хектара, на коме има зиратне земље за сејање усева, ливада и земље под гором, па како су пирамиде куда сагорева руда сасвим близу то са мог имања а иначе и од фабричког дима – усеви на том имању као и трава увек сагоре, те ми се велика штета наноси, а то је управи познато, јер ми је прошле године накнадило друштво за учињену ми оштету 200 динара за пропале усеве. Но како се услед дима и гора у забрану посушила доста, а још једнако суши то ће и она пропасти – једном речи ја од овог имања не могу да имам никакав доходак, а порезу на њега велики плаћам – према чему сам принуђен да через власти тражим накнаду. Па да не би то сваке године морао да тужим, а пошто је друштву то земљиште потребно како би избегло плаћање оштете молим управу да то сво моје имање купи, на које би и тапију издало. Молим Управу да ме изволи известити о томе, пристаје ли на откуп реченог земљишта, или не.” (Bor od 1903. do 1914. Arhivska građa 1975, 47) Исте године је 23. јуна издата признаница Марјану Савићу „на 29,05 динара и словима двадесет и девет динара и пет пара динарски колико сам примио од Француског друштва из Бора а на име накнаде оштете траве, са једне моје њиве у месту зватом `краку јери` атара борског а коју сам њиву продао поменутом друштву” (Isto, 63). Подаци о накнади штете, као у наведеним примерима, сведени су и штури. У току те прве деценије (од 1903. до 1914) архивирано је десетак таквих признаница, али само за накнаду штете од загађења, док нам архивска грађа ФДБР-а из јула 1908. сведочи о њиховој припремљености за такве ситуације и о њиховом познавању свих законских пропуста, укључујући непостојање локалних прописа са прецизнијим подацима о начинима процене и откупа земље. Комисија коју је компанија ангажовала у истом допису закључује да „... su protesti stanovnika sasvim opravdani” (Sumporni dim... 1983, 20). Te 1908. на отвореном су пржене 33,402 t руде, које су ослободиле 3,632 t сумпор-диоксида, учинивши неспорне штете усевима (Исто). Захтеви за надокнаду штете и жалбе су подношени локалним представницима сеоских општина који су их прослеђивали компанији. Представницима сеоских општина, компанија је нудила и могућност откупа земљишта, на шта мештани још увек нису пристајали, тако да су се морале формирати комисије за процену штете. Та прва комисија је висину штете израчунавала на основу просечног прихода по хектару и просечне цене усева на тржишту у Зајечару, од чега је одбијала расходе. Накнада штете за три класе обрадивог земљишта исплаћивана је у висини нешто нижој од половине бруто износа прихода. (Видети више у: исто, 22–24) Већ након Првог светског рата, 1920, као значајни чиниоци у преговорима око загађења, јављају се локални политичари и представници већине која је добијала представнике власти на изборима. Они су се, нажалост, додворавали управи компаније, али су и претили акцијама својих политичких супарника, тј. да ће, уколико они не добију финансијску подршку која ће им омогућити победу на изборима, победити њихови супарници, који ће тражити проширивање зона утицаја рудника и веће накнаде за штете (Исто, 30). Занимљив податак, до кога можемо доћи кроз архивску грађу, јесте однос између одштете и цена роба и „политичких услуга“, па је тако 1920. тражени аванс за победу на изборима износио 200.000 динара, док је 1923. за целу годину исплаћено укупно 25.917 динара за накнаду штете од загађења. Повећавање производње и ширење копова изазивали су све веће загађење , тако да су и захтеви за накнаду штете бивали све чешћи. Поред тога, компанија се врло стратешки односила према продавцима земљишта откупљујући само имања која су већ била „зонирана” и под директним утицајем рудника и топионице, бојећи се да ће захтева за откупом земље бити све више. Претпостављамо да се откуп одвијао на основу индивидуалних преговора и колонијалних стратегија да, заправо, принуде мештане да сами затраже откуп како би искористили нерегулисаност тржишних цена земљишта и објеката и понудили ниже цене откупа. Петар Бачиловић из Малог Кривеља запамтио је причу свога прадеде Пауна Бачиловића, који је учествовао у Влашкој буни, па био хапшен и пребијан због тога, да за износ годишње одштете због уништених годишњих приноса коју је добио од компаније нешто пре Другог светског рата, у том тренутку није могао да купи ни 100 јаја. У овом случају нисмо могли утврдити на коликој је површини обрадивог земљишта обрачуната новчана отштета, али нам се у приказаној робној замени за новац сликовито описује вредност одштете. Након рата, у породичној документацији Драгослава Николића из Кривеља сачуван је Уговор о накнади штете Рударско-топионичарског басена Бор, датиран 1957. на посебно штампаном формулару, што указује на већ устаљену праксу накнаде штете у време планског привредног развоја у послератној Југославији и Прве фазе развоја РТБ-а Бор. Након Другог светског рата, због таквих неповратних и ненадокнадивих штета нанетих традиционалној пољопривредној производњи, наставља се тренд запошљавања мештана Кривеља у индустрији, али су у новом друштвено-политичком и привредном уређењу, услови запошљавања омогућавали знатно бољу социјалну и економску сигурност радника, што је подразумевало организовано здравствено и пензионо осигурање радника. „Сељак — рудар станује код својих у селу. Од својих прихода обавезно плаћа порез на земљу. Према схватању Влаха, он је то обавезан да учини, јер тиме одужује свој дуг земљи, а у односу на своје домаћинство тиме је откупио замену за свој део рада у пољопривреди, јер је својим радом у руднику ослабио домаћу радну снагу. Породица располаже његовом зарадом и користи је за набавку агромеханизације или за њено узимање у најам. Породица овим не ослобађа свога члана радом у кући. Њему се поверавају лакши домаћи послови, које он обавља после рада у руднику. Он је, међутим, ослобођен обављања тешких пољопривредних радова, који падају на терет осталих укућана. Овакав однос према сељаку — рудару нужно је довео до раслојавања породичне радне снаге, што је условило прерасподелу послова унутар ње. Овом прерасподелом послова потпуно се изгубила њихова традиционална подела на `мушке` и `женске`. Сав терет пољопривредних послова пренео се на жену као њиховог главног носиоца, па и оних најтежих као што су орање, кошење и сеча дрва. Раније су жене само изузетно обављале ове послове. Данас је то редовна појава. Ипак, мушкарци и данас нерадо дозвољавају женама да косе. Оно се дозвољава само старијим и јачим женама, и то у случајевима преке потребе.“ (Масловарић 1975, 63)
Припреме за отварање рудника у Кривељу обухватале су дугогодишње истражне радове. Рударско-топионичарски басен Бор је још седамдесетих година ХХ века планирао затварање Борског површинског копа на коме је експлоатациони циклус већ био при самом крају због ниског процента руде и започиње пројекат отварања површинског копа Велики Кривељ. Могло би се рећи да је РТБ Бор тада, након две фазе обнове и реконструкције, био на врхунцу пословања. То се поклапа с врхунцем научно-истраживачког рада који су спроводили Институт за бакар у Бору и Технички факултет у Бору. Процена исплативости експлоатације руде и планирање јесу кључни процеси у рударству, који за собом повлаче бројне просторне, друштвене и економске промене, тако да се по важећим законима у планирање укључују и све релевантне републичке институције и стручњаци из безмало свих научних области. Нимало случајно, поред РТБ-а Бор, који је са техничке и економске позиције планирао развој рударства и металургије у сарадњи са Институтом за архитектуру и урбанизам, почетком седамдесетих година релевантне општинске институције Музеј рударства и металургије, Народна библиотека Бор, Штампа, радио и филм (ШРИФ) покрећу низ истраживачких процеса у сарадњи са Етнографским музејом у Београду, Етнографским институтом САНУ и Институтом за савремену историју. Публикује се низ релевантних оригиналних научних радова и доприноса из области хуманистичких наука. Овим истраживањима претходило је самоиницијативно теренско социолошко истраживање професора Филозофског факултета у Београду Цветка Костића, зачетника урбане социологије или социологије града, који 1962. објављује студију Bor i okolina – sociološka ispitivanja. Затим је уследила незаобилазна студија Василија Симића из 1969. Istorijski osvrt na rudarstvo bakarnog rudišta u Boru i okolini. Први том двотомне монографије Бор и околина, под називом Прошлост и традиционална култура, објављен је 1973. Радна организација Штампа, радио и филм (РО ШРИФ) 1974. године започиње издавачки подухват објављивања архивске грађе о Бору и Мајданпеку, који ће трајати све до 1988, у оквиру којег ће, у посебној едицији часописа Bakar, бити објављене 42 тематски уређене књиге под јединственим насловом Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku. Други том монографије Бор и околина, под називом Природни услови, становништво, друштвени и економски развој, изаћи ће из штампе 1975. Истовремено излази и 38. књига Гласника етнографског музеја у Београду, у којој је први главни сегмент са оригиналним научним радовима тематски посвећен Бору и околини. Ту се детаљно обрађују теме порекла становништва, сточарства, пољопривреде и промена насталих развојем рударства, допунског привређивања, народне архитектуре, народне ношње, домаће радиности, породичних односа, обичаја животног и годишњег циклуса. Убрзо затим, координисаном, систематичном и синхронизованом институционалном раду и сарадњи на пољу научноистраживачког рада придружује се и израда обимне а неопходне техничке документације потребне за отварање рудника у Великом Кривељу. Институт за архитектуру и урбанизам (ИАУС) 1977. ради Projekat prostorno funkcionalnog sistema Krivelj, који чине три књиге: „Текстуални прилози“, „Планске основе“ и „Просторни план рударско производног комплекса“. У импресуму се на четири стране наводе имена чланова тима – тачно стотину консултаната, истраживача и сарадника на пројекту из више институција: ИАУС, Југословенски институт за урбанизам и становање, Завод за заштиту споменика културе Ниш и Музеј рударства у Бору. Пројекат је започет Уговором из 1974, који је обновљен и редефинисан са РТБ-ом Бор 1975. као део „[...] složenog projekta koji je, pored Prostornog plana, obuhvatao još izradu detaljnog urbanističkog plana proizvodnog kruga budućeg rudnika, idejne projekte objekata i mreže tehničke infrastrukture i nekih objekata visokogradnje kao i formiranje obimne dokumentacije o postojećim fizičkim strukturama u zoni eksproprijacije u cilju razrešavanja imovinsko-pravnih odnosa“ (Projekat... 1977, 1). Текстуални део плана бавио се усвојеним варијантама плана пресељавања, дистрибуцијом и наменом површина земљишта подељеног на зоне утицаја рудника, становањем и објектима друштвеног стандарда, зонама привредних делатности, вегетацијом, саобраћајем, водотоковима, водоводним и канализационим мрежама, електроенергетским и поштанским мрежама као и етапним планом реализације и смерницама за имплементацију пројекта. У уводном делу описан је и план преговора са мештанима преко савета Месне заједнице и Месне канцеларије Кривељ на основу планираних алтернативних решења, уз низ могућности изјашњавања и анкетирања у предвиђеним етапама и роковима. Чак се и уводном делу помиње могућност отварања још једног рудника 2000. године на Церову, тако да се и овакво дугорочно планирање све више усложњавало у самом старту. На основу четири понуђене варијанте имплементације и неколико верзија са различитим локацијама за ново насеље почели су дуги преговори око усвајања плана. Занимљиво је да су све те локације за ново насеље и колективно пресељење, које је подразумевало најмање 100 домаћинстава, и даље биле у атару села Кривеља, на местима Кормарош и Мале Тилве. Међутим, због низа примедби мештана, ове локације нису прихваћене а РТБ Бор није био у могућности да понуди локације ван атара села Кривеља. Алтернативна решења које је РТБ Бор понудио у овом плану изгледала су идеално.
Алтернативна решења која је у Planu... 1977. понудио РТБ Бор. Стр. 11–13.
Међутим, како је производња предњачила у односу на планирање, пракса пресељавања изгледала је знатно другачије. Једно од првих домаћинстава на удару таласа пресељавања по хитном поступку, због припремних радова на отварању новог рудника 1979, било је домаћинство Витомира Несторовића, који је живео у засеоку Царево село. По његовом сведочењу, није било пуно избора ни алтернатива, морали су се хитно преселити. Уговор о откупу земље је потписан у присуству полиције, која је наводно требало да сведочи поступку потписивања уговора у Месној канцеларији, али је он то сматрао и видом застрашивања и присиле. Квадрат имања продао је по цени од 0,9 динара, односно 90 пара. У међувремену, док је у таквим нерегулисаним условима покушавао да купи друго имање и припремао пресељење, СФРЈ је запала у финансијску кризу и инфлацију, тако да је имање које је одабрао и могао да приушти у том тренутку платио десет пута скупље. Имање које је купио у непосредној близини железничке станице Кормарош, у засеоку Бунар, само годину дана касније 1980. године платио је 10 динара по квадратном метру. Компанија је донекле имала разумевања па је сву посечену шуму на продатом имању превезла до новог плаца, тако да је, по његовим речима, користио то дрво за огрев пуних десет година, све до деведесетих година ХХ века, када је преостало дрво већ било труло.
Скупштина Месне заједнице Кривељ 1982. спроводи анкету међу мештанима, на основу које је требало да се састави извештај Скупштини општине Бор ради указивања на проблеме настале експропријацијом и исељавањем становника. Извештај који је требало да уради Живојин Ступаревић никада није завршен, али је анкета сачувана у приватној документацији Драгослава Николића у виду иницијативе коју су потписали представници тринаест домаћинстава из угрожених подручја са намером да се она преда Николи Љубичићу, председнику Председништва СР Србије. На полеђини анкета рукописом су забележени најважнији проблеми које су имали мештани близу копа: загађење воде из бунара и реке, пуцање зидова кућа услед минирања, одрони, незаштићени електрични водови, узурпирано земљиште загађено муљем са јаловишта, принуде приликом потписивања решења о откупу земље, ниске цене откупа, прашина, минирање, бука, оштећени путеви, разболевање стоке итд.
Рукопис који је уместо извештаја припојен анкети 9. децембра 1982. и два примера описа проблема на полеђини анкета. Документација Драгослава Николића.
Инспекцијски преглед на основу претходно наведених жалби Шћопић Саве и Кокорановић Петра, написаних на полеђини анкета, урађен је тек априла 1984. године. Записник са овог инспекцијског прегледа разматран је на седници скупштине Месне заједнице 3. маја 1984, при чему су у записник са седнице унети извесни закључци из Записника инспекције који нису одговарали чињеничном стању.
Овај Пројекат... из 1977. заправо није усвојен и након низа анкета и преговора који су уследили осамдесетих година ХХ века, између осталог и због тога што су мештани били поучени искуством својих комшија које су преселили, улази се у нови циклус припрема и писања новог, детаљнијег и обимнијег Prostornog plana zone uticaja rudnika Veliki Krivelj – Cerovo из 1993, који је обухватао и планирање и отварање другог рудника, Церово, када се анкетом усваја нова локација за пресељење у близини центра Великог Кривеља, на Бањици.
Макета насеља Бањице. Огранак Народне библиотеке Бор „Драги Симоновић” у Кривељу.
У међувремену су се кризне ситуације решавале у ходу, гомилали су се приговори на утицај рударских радова забележени у анкетама а проблеми продубљивали, све до реализације следећег просторног плана која се одвијала од 1993. до 2021. године. Пар година пре усвајања овог Просторног плана зоне утицаја рудника, 1991. отвара се нови рудник Церово у близини Малог Кривеља. Деведесетих година ХХ века рудник запада у једну од већих криза услед ратова и распада СФР Југославије, али се уз потешкоће полако креће ка реализацији плана колективног пресељења угрожених домаћинстава у ново насеље Бањица, које је грађено од краја деведесетих година ХХ века. Ово је насеље насељавано у етапама све до 2005. Грађено је на основу савремених урбанистичких принципа, са комплетном инфраструктуром и на основу потреба домаћинстава предефинисаних и договорених у склопу плана пресељења. Просторна организација економских објеката у оквиру плаца омогућавала је и очување неких основних облика привређивања које су мештани имали на старој локацији. Домаћинства имају два улаза – један фронтални, са главне улице, док је са друге стране, иза куће, прилаз за пољопривредну механизацију. У насељу се налази и уређени спортски терен. Близу је центра села и повезано је путном мрежом.
Насеље Бањица септембра 2021. године. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Адекватна примена Цвијићевих редигованих и усавршаваних Упутстава за проучавање села (прва су објављена 1896. али су у више фаза дорађивана, видети више у: Цвијић 1902, III-XI), а која започињу питањем: „Где је село?“, подразумева да ће она, у тренутној ситуацији, циљано, помало наивно, али са искреним намерама бити измењена и прилагођена, због конкретнијих потреба препознавања проблематике услова опстанка села и његове актуелне егзистенцијалне кризе, која нам даје повода за писање и обраћања пажње на баш то, једно и конкретно село. Питање где је село заправо се односило на актуелни историјски контекст приликом проучавања села, дајући нам детаљнији опис који ће од ширих географских и административних подела довести до ужих и сместити село у прецизне географске, топографске координате, рељефне конфигурације са њиховим природним ресурсима, климатске карактеристике, регионалне и локалне административне надлежности. Питање је структуирано тако да одговори покрију очекивано свеобухватно сазнање које би нас од општих карактеристика места водило до посебних, формалних и специфичних одлика села, могућности коришћења природних ресурса од којих је зависила сеоска привреда и његова егзистенција, како бисмо, на крају тог првог сета питања, дошли до одговора о облицима својинских односа и могућности постојања заједничке својине, што нас упућује на још конкретнија сазнања везана за степен друштвене организованости села и напоре сељана да очувају локалне интересе јединственог села као друштвене, правне, политичке, економске и религијске заједнице.
На крају, ако бисмо монографски приступ свеобухватног описивања села започели постер-презентацијом ђака сеоске основне школе који одговарају на питање „Где је село?“, добили бисмо конкретан одговор о новонасталим рељефним формацијама и неочекивано јасну проблематизацију актуелног стања: „Кривељ се налази између два рудника“.
Постер-презентација израђена у оквиру пројектне наставе ученика IV разреда ОШ „Ђура Јакшић“ у Кривељу, изложена је на другом спрату школе. Фотографисано: 13. 10. 2023.
Реч је о два рудника бакра, „Церово“ и „Велики Кривељ“, у којима се површинском експлоатацијом ископава руда у склопу компаније „Serbia Zijin Copper“. Да бисмо били прецизнији и потпунији, морамо додати да се у атару села Кривеља експлоатише и кречњак у Кривељском каменолому, који је заправо најстарији активни индустријски погон у Кривељу, оформљен за потребе металуршких процеса припреме руде за топионицу у Бору. Да би се дошло до руде, стене се морају разбити минирањем, честим, готово свакодневним. Руда се ископава рударском механизацијом, а потом се транспортује камионима и транспортним тракама до погона Флотације, која се налази између каменолома и копа Велики Кривељ. У погоне Флотације се допрема руда из оба рудника, с тим што се у погонима рудника Церово врши основно флотирање а затим се тако уситњена руда помешана са водом претвара у „пулпу“ и хидротранспортом, односно специјалним пумпама и цевоводом у житком стању допрема до Флотације Велики Кривељ. Цевовод са Церова делом пролази кроз заселак Мали Кривељ и даље низ Кривељску реку, поред пута који повезује Мали и Велики Кривељ. Када се десе инциденти на цевоводу, та житка маса се излије преко њива и пута у Кривељску реку (Ваља Маре) која протиче кроз центар села, низводно се слива у колектор који је спроводи до Слатине, одакле са Борским потоком ствара слив познат као Борска река. Кривељска река је преусмерена колектором због проширивања површинског копа и велике површине коју заузима јаловиште Флотације Велики Кривељ, која приликом производње концентрата бакра ствара велику количину отпадне, житке јаловине. Јаловина се потом депонује на јаловишу које досеже све до села Оштреља. Поред тога, вишак површинског слоја непотребне земље – раскривка са површинског копа Велики Кривељ представља посебан проблем, који је једним делом решен транспортном траком, односно системом изграђеним деведесетих година ХХ века којим се преноси раскривка и попуњава (рекултивише) Стари борски коп. Међутим, већи део те јаловине складишти се на ободима рудника, на планирима поменутих рудника, а они се повремено обрушавају на сеоска домаћинства. Деградација земљишта рударењем и депонијама рударског отпада, јаловине, раскривке и њиховим свакодневним транспортом ствара и огромне количине прашине, која се разноси ветром, таложи се на вегетацији и земљи, на кућама и усевима, свакако се притом и свакодневно удише и на различите начине уноси у организме живих бића.
Утицаји рударења на насеље и мештане села јесу комплексни и свакодневно се манифестују потресима од минирања, загађивањем земље, воде и ваздуха, буком, прашином, штетним гасовима али и притисцима у вези са откупом имања и објеката и пресељењем целог села.
Још један индикативан одговор на питање „Где је село?“, који се може чути од мештана а упућује на административну поделу или „пукотину“, гласи: „Кривељ се тренутно налази између државе и компаније“. Овај одговор нам употпуњује слику тренутне ситуације која, заправо, опстаје у различитим друштвено-политичким и економским уређењима и траје непуних педесет година, а којој се, нажалост, не види крај. Основни проблем је у томе што држава и компанија, можда и стратешки, током процеса преговарања и израде планова који се дуго усаглашавају, а услед заиста неповољних услова за нормалан и здрав живот, мештане препуштају индивидуалном преговарању о откупу имања и „слободном“ али нерегулисаном тржишту, како би се што више домаћинстава самостално преселило, при чему би се избегло, вероватно прескупо, колективно пресељење као и обавеза изградње комплетне урбане инфраструктуре са свим постојећим објектима већ постигнутог друштвеног стандарда и целокупним културноисторијским наслеђем на другој локацији. У таквој ситуацији нерегулисаних тржишних односа јавља се и низ адвоката, агенција и бизнисмена који посредују између компаније, државе и заинтересованих индивидуалних преговарача за продају имања. Они користе нетранспарентне цене и класификације земљишта, квадрата стамбених простора и економских објеката, као и могућности пренамене пољопривредног земљишта у градско-грађевинско како би компанија могла да га купи. У том низу, како се испоставља, оштећени су они који су последњи у низу. Међутим, мештани Кривеља још увек опстају као организована заједница, покушавајући да укажу на све те комплексне проблеме али и на бригу о нематеријалној компоненти сеоске заједнице, која се испољава у тежњи да се очува формална друштвенополитичка организација Месне заједнице али и неформална суседска организација села, брижљиво бранећи дословно сваки ниво досегнутог друштвеног стандарда и културноисторијског наслеђа. Нематеријално односно организационо и културноисторијско наслеђе, како се испоставља, имају тежину сваке тоне руде која је ископана у атару села. Уочавамо, сасвим јасно, да се у нерегулисаним ситуацијама пресељавања, агенције, адвокати и сви други посредници врло добро сналазе са материјалном страном туђег наслеђа, док је мештанима остављен највећи терет њиховог наслеђа – оно што заправо нема, физички посматрано, облик и масу и што се не може економски разменити и проценити: емоције, сећање, уживање у производима сопственог гајења, задовољство у преношењу знања и вештина, усклађена производна и свакодневна организација рада и живота, друштвена и обичајна организација села. Након таласа организованог пресељавања са појединих локација које су биле потребне руднику 1979. и 1990. и овог последњег, неорганизованог и нерегулисаног појединачног пресељавања, а тај талас траје од 2010. до данас, интензивиран стратешким партнерством државе и компаније Циђин 2018, одговори на питања из поменутог Упутства... Јована Цвијића у идеалном случају приказали би сеоску идилу, која је, нажалост, уништена индустријском производњом. Детаљан опис села који се добија одговорима на сва постављена питања не би одговарао опису стварног стања, којем је Цвијић тежио, већ опису села којег више нема и којег, сасвим је извесно, више неће ни бити. Несвакидашње и необично је то што је већ одабрана локација за наредно колективно пресељење. Поједини мештани добро памте своја стара домаћинства, и даље са муком одржавају постојећа, али све чешће размишљају о будућности на некој ледини на којој изнова треба уређивати баште и калемити воћке, чекати да воћњаци почну да „рађају“. Да ли можемо разумети шире економске и друштвено-политичке околности као и постојеће услове живота и рада, а да не разумемо ситуацију у којој се мештани Кривеља налазе? Да ли можемо макар замислити да смо у „њиховој кожи“? Како да разумемо шта ми заправо радимо у међувремену, у тим бирократским и тржишним пукотинама, а шта раде држава и компанија? Какво то материјално и нематеријално наслеђе можемо сачувати и понети у будућност ако се заправо стално и непрестано селимо у овакву садашњост, ако је будућност ово што живимо у „пукотинама“ – сада?
На крају нам ипак остаје то питање: „Где је село?“ и то као оно најтеже, при чему би одговор на њега био нежељен за све нас, зато што би нас подсетио на похлепне и рушилачке пориве, који уништавају околину и заједништво зарад личних интереса и корпоративног капиталистичког убирања профита.
„Где је село: да ли у равници, поред реке, или је на странама речне долине (присојној или осојној), или је на брду, коси или планини? Да нису куће сеоске на више брда или коса, и како се зову та брда или косе?... Ако је село поред реке, плави ли га она и када (сваке године или после неколико година)? Да није село на месту, где бујан, виловити поток излази из планине? Јесу ли куће на наносу тога потока? Засипа ли их и сада? Има ли много извора (врела) у селу и око села и јесу ли јаки? Пије ли се у селу изворска вода и са којих извора (поименце)? Да ли би могло бити села на томе месту, да није извора? Има ли бунара (ђермова) у селу? Пије ли се у селу речна вода?... Имаде ли у атару сеоском топлих, сланих, киселих, гвожђевитих итд. извора? Употребљава ли за што народ њихову воду? Долазе ли на њих сељаци из околних крајева и да ли има село од тога какве користи? Је ли у селу хладније него у околним селима?... Који ветрови духају у селу (кога су правца), како се зову (овде навести и сва народна имена за ветрове) који доносе кишу, који су најјачи, који најхладнији? Има ли земље за обрађивање? Је ли у селу, груписана око кућа, или је око села? Ако је даље од села, на којим је местима и колико су она удаљена од села? Како се зову места, на којима су највише њиве, и шта се на њима сеје? Има ли село пашњака (испаша)?... Има ли шума (гора) око села? Како се зову?... Јесу ли четинарске (бор, јела итд.) или од лиснатог дрвећа? Осим обичне употребе има ли село од њих какве веће користи (грађа за извоз, паљење угља, стругаре; руј и друго биље)? Имају ли сељаци и каквих заједничких шума, испаша или њива, и како зову ту заједничку земљу?... Како је та земља постала заједничка? Какве је родности ораћа земља и какве су паше?...“ (Цвијић 1987, IX – XI)
Мештани Кривеља обилазе Трујканов поток, могућу локацију за колективно пресељење села. 2. јануар 2022. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Bor od 1903. do 1914. : arhivska građa. 1975. [urednici Gordana Pavlović, Velimir Damnjanović] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku: biblioteka časopisa Bakar knj. 5. Časopis Bakar, Bor.
Bor posle prvog svetskog rata : (od 1918. do 1921.) : arhivska građa. 1976. [uredila i prevela Gordana Pavlović]. Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa Bakar knj. 9. Časopis Bakar, Bor.
Borski rudnik između dva rata : od 1919. do 1931. : arhivska građa. 1977. [uredila Gordana Pavlović]. Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa Bakar knj. 12. Časopis Bakar, Bor.
Borski rudnik između dva rata : od 1921. do 1930. : arhivska građa. 1978. [uredila i prevela Gordana Pavlović] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa Bakar knj. 13. Časopis Bakar, Bor.
Borski rudnik uoči Drugog svetskog rata : od 1931. do 1935. godine : arhivska građa. 1980. [Istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa Bakar knj. 19. Časopis Bakar, Bor.
Глигоријевић, Бранислав. 1973. „Политичке прилике у Бору и околини од 1919. до 1941. године“. Бор и околина књ. 1. Бор. 149–162.
Izgradnja Borskog rudnika : (1922-1940.) : arhivska građa. 1987. [Prevodilac i istraživač Zoran Bojković]. Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa Bakar knj. 41. Časopis Bakar, Bor.
Jansen, Stef. 2020. Čežnja u međuvremenu. Beograd.
Kostić, Cvetko. 1962. Bor i okolina: sociološka ispitivanja. Beograd: Savremena škola.
Масловарић, Душан. 1973. „Земљорадња“. Бор и околина књ. 1. Бор. 282–289.
Naumović, Slobodan. 2013. Fields of paradox : three case studies on the europeanisation of agriculture in Serbia, Beograd : Srpski genealoški centar i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta.
Ђурић, Милан. 1975. „Пољопривреда“. Бор и околина. Природни услови, становништво, економски и друштвени развој. Бор. 131–143.
Projekat prostorno funkcionalnog sistema Krivelj. 1977. IAUS, Beograd.
Prostorni plan zone uticaja rudnika Veliki Krivelj – Cerovo. 1993. IAUS, Beograd.
Sumporni dim od 1908. do 1935. godine : arhivska građa. 1983. [istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski], Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 28. Časopis "Bakar", Bor,
Sumporni dim od 1935. do 1941. godine : arhivska građa. 1983. [istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" ; knj. 29. Časopis "Bakar", Bor,
Simić, Vasilije. 1969. Istorijski osvrt na rudarstvo bakarnog rudišta u Boru i okolini. Bor: Rudarsko metalurški fakultet, Institut za bakar
Томић, Персида 1975. „Допунско привређвање“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 69–84.
Томић, Персида 1975. „Сточарство“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 27–44.
Фогл, Фрањо. 1903. „Шума на Црном Врху на међи пожаревачког и тимочког округа”. Рударски гласник бр. 8. Београд. 233–235.
Хасанбеговић, Рабија. 1975. „Народна архитектура на подручју општине Бор“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 85–100.
Цвијић, Јован. 1987 [1902]. „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва“. У: Антропогеографски и етнографски списи. Јован Цвијић, Сабрана дела, 4/I. Београд: САНУ.