Кривељ – о селу
(Oбјављено на сајту: http://www.digitalnizavicaj.org.rs/krivelj/. Допуњено 17.3.2024.)
О селу
Да бисте стигли до Кривеља, најчешће се користи пут којим ћете проћи кроз Бор, даље према северу. Бор који је до административне поделе, одвајањем буџета 1864. на борски и кривељски, био један од засеока Кривеља, тек тада постаје административно одвојено насеље Бор у општини Кривељ. (Јовановић 2009, 333–361) Да бисте нешто сазнали о Кривељу, најједноставнијим путем и најбрже можете преко сажетог и систематичног чланка Младена Думитрашковића на Википедији (приступ ка чланку доступан је у електронским изворима: Кривељ). Mеђутим, поред монографије основне школе „Ђура Јакшић“ не постоји систаматизована грађа и засебна монографска публикација, изузевши преобимну и комплексну службену документацију о проценама штете од загађења Борских рудника за време управе ФДБР-а објављиване у архивскоj грађи часописа Бакар, планску докуметацију РТБ-а Бор која је систематично рађена за потребе отварања рудника већ од 1977. године и први Пројекат просторно функционалног система Кривељ (Пројекат... 1977) па све до данас. Након тога, испоставиће се, уследиће низ просторних планова, процена утицаја рудника, анкета, планова пресељења, примедби грађана, службених преписки чланова савета Месне заједнице Кривељ са управама рудника и градом, који указују на то да је Кривељ ипак био у фокусу природних наука и техничких дисциплина које су покретале бројне расправе административне, економске и друштвено-политичке.
Данас је Кривељ једна од 13 сеоских месних заједница града Бора. Атар села се граничи са селима Бучје, Горњане, Влаоле (припада општини Мајданпек), Лазница, Оштрељ, Брестовац са општином Жагубица и градом Бором. Средином седамдесетих година ХХ века нешто пре отварања рудника, Кривељ је имао 18 засеока: Луково, Сарака, Царево село, Бањица, Велики Кривељ, Брезоник, Баре, Кривељски камен, Мале тилве, Шерет, Субовац, Ваља Маре, Церово, Дубока, Дреново, Црвена, Сакашћица, Краку Бугареску, са укупно 2189 становника у 622 домаћинства од којих је 146 било пољопривредних, 454 мешовитих и 32 непољопривредних. (Пројекат просторно... 1977, 29) По последњем попису има 754 становника, (Старост... 2023, 454) а исте 2022. године Кривељ има укупно 318 домаћинстава, од којих је 115 са једним чланом. (Домаћинства.. 2023, 118) До њега можете стићи и путем из Мајданпека даље ка југу, преко Јасикова, Влаола и Горњана, или са источне стране преко Оштреља и Бучја, када ћете у подножју планине Стол, где се пут спаја са путем до Горњана, оштро скренути улево и наставити низбрдо правцем испод Малог Крша јужно све до Кривеља. Из правца Бора, изнад насеља Брезоник, код Бунара, можете скренути улево према засеоцима на јужним обронцима Кривељског камена, Шерету, Црепани све до Малог Кривеља одакле, долином Кривељске реке (Ваља Маре) долазите из правца северозапада у Кривељ. Железничком пругом од Бора до Мајднапека (изградња пруге започета 1966. завршена 1971.) до недавно се могло возом и до станице у Кривељу, која се налазила испод Кривељског камена, између Бара и Кормароша. Путеви су у лошем стању, слојеви и делови асфалта који се назиру, штрче или потпуно недостају, не могу се избројати. Најчешће су прекривени блатом и ситном сивом прашином коју непрестано наносе тешки камиони из рудника. Неке трасе пута су новије али вас закрпе и грумени земље и камења убрзо изненаде и подсете на обазривост, као и стално запослена вулканизерска радња у Брезонику. Кривине које воде до села са југоисточне стране, заправо су пријатне и иза својих завоја непрестано откривају потпуно различите пределе, узбрдице, низбрдице, заравни, пољане, живописна насеља, чуке и шуме све док вас са десне стране пута, нешто испод улаза у погоне Флотације, не запањи величина и дубина површинског копа Велики Кривељ често прекривена сивом измаглицом прашине. Смеђе избраздане текстуре серпентина и планира, јаловишта рудника, напуштене и напукле куће са костурима кровних греда и лајснама без црепова, пратиће вас све до самог села.
Ови путеви који нас воде – преко запањујућих рељефних облика, шумовитих предела, њива, воћњака и кречњачких врхова на хоризонту скренуће нам пажњу и на степен девастираности тог природног окружења површинским копом чије се дно и крајеви не могу сагледати. Вертикални пресек јасно уочљивих сивих и жуто-мрких геолошких слојева површинског копа Велики Кривељ, подсећа нас на акумулирану материјализовану прошлост која се неповратно исцрпљује експлоатацијом руде. Жуто-мрки слојеви су заправо геолозима познати као оксиди пиритне руде богате бакром и они су заправо кључни за судбину Кривеља. (видети више у: Николић Ђорђевић 1975, 30–34) Каква је то прошлост и каквe трагове нам је оставила након овога што можете видети? Геолошки слојеви су несумњиво добро проучени и систематично исцрпљивани, међутим ограђени, стамбени и помоћни објекти, култивисано земљиште, уређено и већ пресељавано гробље са десне стране пута, густа четинарска шума са леве стране и мирно село у зеленој долини из којег извирују кровови кућа, звоник цркве и једна, белом фасадном циглом обложена, модерна стамбена зграда, наводе на размишљање о организованом животу села и необичном споју традиционалних и савремених културних слојева. Бројне штале и помоћни објекти су озидани окрњеном и престарелом печеном циглом што указује на то да је већ коришћена. Испоставиће се да је та цигла углавном пренета са растурених објеката приликом неких претходних пресељавања домаћинстава. Након неколико оштрих кривина угледате центар села богатог зеленилом. Стиче се утисак да је центар села угнежден у долини реке, између кречњачких венаца и брда, заштићен од ветрова са запада и севера. Куће су грађене на косим падинама речне долине, збијене на по пар десетина ари плачева са помоћним објектима и баштама. Још једна оштра кривина вас уводи у село. Чим пређете мост, бићете на широкој раскрсници у центру села. Центар села је у потпуности предодређен јавној функцији и друштвеним активностима као активни административни, друштвни и културни центар села на којем ћете приметити старије слојеве грађевина и фасада које су цео век ту на истом месту и са мање-више истим наменама. Ту је мали паркинг са покривеним аутобуским стајалиштем иза којег је широки уређени тротоар испред централне зграде Месне заједнице или „канцеларије“, изграђене 1924. за потребе Окружног суда у којој се налазе: месна канцеларија, поштанска испостава борске Поште, кривељска Библиотека „Драги Симоновић“, један од четири сеоска огранка Народне библиотеке Бор, Пензионерски дом (једина кафана у селу) и мања функционална вишенаменска сала за састанке, која је уједно и Галерија „Дели Јован“. Прекопута ове централне зграде је локална трговинска радња и уређени спомен-парк са неколико високих борова у чијој сенци је Спомен чесма погинулим учесницима Народноослободоличаког покрета и спомен биста Драгољуба Симоновића – Драгија (1923–1945) скојевца из Кривеља. Неколико кућа које ограђују центар села, модернијег изгледа, изграђене су од тврдог материјала, вероватно камена из оближњих каменолома, припадају међуратним предузетничким породицама Грујића, Наумовића, Страиновића. Иза парка је једина модерна типска троспратна стамбена зграда обложена белом фасадном циглом (иста таква се налази и у центур Злота) која је изграђена осамдесетих година ХХ века. Преко моста одмах поред пута уочљива је зграда Основне школе „Ђура Јакшић“ која је заправо добро усклађен мали образовни комплекс који обухвата школску зграду са учионицама, кухињу за ученике, затворену салу за физичко васпитање и вишенаменски спортски терен на отвореном. Заправо, сасвим је извесно да је центар села управо ту протекла два века.
Панорама Кривеља 1947. г. Непознати аутор. Приватна колекција Радмиле Брежанчић.
Центар села између два светска рата. Фотографије из библиотеке Драги Симоновић у Кривељу.
Центар села Кривељ 3. фебруара 1979. г. Аутор: Љубомир Марков. Колекција негатива РТБ-а Бор. Завичајно одељење, народна библиотека Бор.
Центар села Кривељ 1991. г. Аутор: Љубомир Марков. Колекција негатива РТБ-а Бор. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор
Центар Кривеља 2013–2023. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Археолошких артефаката и писаних сведочанстава има, и још док смо, заправо ту на путу, подсећају нас на знатно старије главне трасе и трговачке путеве (сточарске, кириџијске и рабаџијске) Црне реке који су повезивали Кривељ са селима Оштрељ, Слатина, Рготина, Вражогрнац, јужно, долином Кривељске реке, или уз висораван Краку Кириђаску, све до Зајечара и северно преко Бора, Брестовца, Брестовачке Бање, Црног врха, Жагубице, Петровца на Млави до Пожаревца. То је заправо био „главни пут”. познатији као „Хомољски друм” који се све до средине XX века користио за путовања до Пожаревца и даље до Београда. Овај северни огранак пута „Хомољског друма“, највероватније је досезао и у најдубљу познату прошлост и управо на њему Кривељ је био једно од важнијих насеља. О овом средњевековном путу од Видина преко Кривеља до Браничева сведочи и откривена остава византијског новца из Оштреља као и поменута траса приликом повлачења Јована II Комнина из Браничева 1129. (Јанковић, Вуксан 2004, 259) Поред тога овај пут је запажен и истакнут као важан у тексту Персиде Томић о допунском привређивању у селима борске општине. „Борска села Лука, Кривељ и Слатина су као дербендска села (села поред старих путева) у студији Гавре Шкриванића о средњевековним путевима у Србији. У студији се наводи да је пут из долине Тимока у долину Поречке реке ишао поред дербендских села Јасикове (20 km северно од Зајечара) и борског села Луке, која се помињу у Видинском дефтеру из 1586. године. Претпоставља се да је средњевековни пут преко дербендских села Кривог Вира, Слатине, Борског рудника и Кривеља ишао на изворни део Млаве, на римски пут, десном обалом Млаве. Најзад, В. Шкриванић претпоставља да римски кастел Газмиград упућује на претпоставку да је у римско доба, а вероватно и у средњем веку, постојао пут који је из долине Тимока, долином Црне реке, преко Честобродице улазио у долину Велике Мораве, где се код ћуприје састајао са 'Цариградским путем'. (Др Гавро Шкриванић, Путеви у средњевековној Србији. Београд 1974, стр. 88, 116, 117 и карта путева у северној Србиј)“. (видети фусноту 8 у: Томић 1975, 77) Археолошки артефакти и локалитети су истраживани још крајем XIX и почетком XX века од стране Јована Жујовића, Милоја Васића и Николе Вулића, док се систематично истражују и обрађују од средине XX века, доказујући континуитет насељавања на територији садашњег атара села Кривељ и постојање знатно старијих насеља од енеолита, бронзаног и гвозденог доба све до античких налазишта. Прва послератна истраживања на овом терену водио је археолог Никола Тасић 1971–1972. на „вишеслојном енеолитском налазишту” Чока Лу Балаш. (Тасић 2004, 73-75) У близини овог налазишта 2012. г. је покренуто истраживање локалитета Бунар из позног бронзаног доба на којем су за сада откривене некрополе, керамика и урне са остацима покојника који су кремирани. (Капуран, Миладиновић–Радмиловић, Јовановић 2013 145–156) На самом брду изнад ова два локалитета познато је и праисторијско насеље из позног енеолита са утврђењем на Кривељском Кршу али је и овај локалитет уништен радовима Кривељског каменолома. Затим на Старом гробљу - Морминц у Кривељу 1977–1978. непосредно пред отварање рудника истраживан је објекат касноантичка вила – „Вила рустика” из III и IV века нове ере вишеслојно насеље из гвозденог доба. (Вуксан 2004, 11–31) Источно од старог гробља налазио се још један локалитет из старијег гвозденог доба на којем су нађени фрагменти керамичких посуда и који је девастиран рударским радовима. (Капуран, Булатовић, Јовановић 2014, 151)
Из периода Римског царства познати су локалитети низа римских утврђења и градова у тимочкој географској области, од којих Милан Ђ. Милићевић помиње два на Кршу и Столу и једно на брду Тилва Рош у селу Бор. „На источној страни села Бора, на `Црвеном Брду`, имају развалине од старога градића. Ту се налази, у сред града, једна рупа, тако дубока, да се нико од становника не усуђује у њу да уђе. Људи овде причају, да је и на Столу и на оном Кривељском Кршу био по један град. С овога се града оба друга виде а тако и са свакога оба остала. Прича нема никаквих. Само се у овоме у Бору находе римски новци.“ (Милићевић 1876, 881) „Скраћени регистар Видинског санџака од 1454/1455“ у Нахији Црна Река несумњиво помиње село Бањица и Царево Село (Чарево Сене). (Боянич–Лукач 1975 , 106) Заправо, помињу се и Баница и Бањица – извор у Црној реци, без прецизнијих лоцирања, претпоставља се да се називи односе на Кривељску и Оштрељску бањицу (извор). Село Бањица је по збирном попису Видинског санџака 1466. г. имало 5 породица (Бојанић 1973, 19). Након једног века, 1560. према попису насеља „на царској хасовини у Црној Реци”, Бањица има 10 кућа (породица) док Царево Сене (Царево село) има 8 кућа. (Бојанић–Лукач 1978, 49). Вероватно да засеоци Церово, данас ближи потезу Малог Кривеља, са Бањицом и Царевим селом чине окосницу формирања данас познатог простора које заузима насеље Кривељ. У турском харачком попису Видинског санџака 1572. по први пут се помиње Кривељ, по наводима историчара Слободана Љ. Јовановића. (Јовановић) До прецизнијих извора за поменуто навођење историчара С. Љ. Јовановића нисмо могли доћи. Међутим, свакако треба напоменути мало позната запажања истраживача да је данас позната Кривељска река, односно река Ваља Маре, која се на влашком језику преводи као Велика долина, односи заправо, на долину Кривељске реке, оносно Црне реке, по којој је називана ова географска и административна област. „У почетку, прича се, тај назив простирао се само на горњи део Рготске реке, или боље да определимо, захватао је само простор између села Слатине и Беле Реке, па је доцније прешао и на читав округ као и на кривовирски Тимок, који се прозове у позније време Црни, за разлику од књажевачког, или тако названог доцније Белог Тимока. Рготску реку, као што је познато, чине ове реке: Слатинска река, која извире више села Бора; Кривељска река, која извире у Црном вр`у и Белоречка река која извире више села Луке под Столом. Више Рготске клисуре, стапају се ове речице, и одатле чине Рготску реку која под тим именом утиче у Тимок, испод села Вражогрнца. Још и сада остало је, да мештани, који одлазе, рецимо из Копривнице, Вражогрнца, Рготине и других села у Слатину и цео тај горњи крај, што се пружа до Беле Реке, веле: `идемо у Црну Реку`. За остале крајеве овога округа — то се не чује. Прича се, да је некада под Турцима, а то је по казивању народном давно морало бити, тај крај тако био опустио, да у њему за седам година није ни петао кукурекнуо, и да је с тога и прозван Црна Река, који назив доцније пређе, као што рекосмо, и на читав округ који није био боље среће. Из тога доба — али кад је то баш било, не знају казати — остало је силество прича, у којима се живо слика мученички живот тога народа под Турцима. Казују, да је из Црне Реке некада махом све било избегло у омољске и друге суседне планине од зулума турског...” (Јовановић 1883, 189–190, видети и: Бојанић Лукач 1978, 37–39) Честе су недоумице у вези са Црном реком коју су тадашњи путописци и истраживачи олако мешали са реком Црним Тимоком, коју су опет често мешали и са Злотском реком. Одредница Црна река у ономастичким истраживањима Јакше Динића гласи: „Црна река / Црна река, 1. друго име за Кривељску реку и обрадиво земљиште око ушћа те реке у Слатинску реку. Турски попис из 1560. године спомиње село Црну реку која се свакако налазила на овом земљишту. Село је плаћало 2.280 акчи дажбина царскоме хасу. Сматра се да се назив ове невелике реке током времена проширио на читаво подручје од Б. Тимока на истоку, до Кривога Вира на западу, које је цело прозвано Црна Река, 2. друго име за реку Црни Тимок. У разговору се никада не употребљава назив Црна Река него само Тимок, 3. раније име за Борску реку РГ.” (Динић 2015, 98; видети и одредницу Кривељска река на стр. 35) Током аустријско-турских ратова граница освојених турских територија 1789. која је била под управом аустријског потпуковника Липтаја у Кладову „ишла је Дунавом до ушћа Тимока, па уз Тимок до села Трнавца, одатле на планину Сто... Под његовом су се командом налазили и Марјанов фрајкор и фрајкор Брановачког који је одржавао кордан преко Салаша и Кривеља.“ (Веселиновић 1973, 75)
(Прекадрирани исечак Епшелвицове мапе објављене у прилогу текста Душана Пантелића из 1948. године „Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира”. Споменик XCVI. Други разред 75. Београд. 5–40.)
Међутим, по први пут се под именом Kriwit be.(rg) помиње 1718. на Епшелвицовој мапи насталој уочи Аустријско турских ратова и склапања Пожаревачког мира. (Пантелић 1948) По свему судећи, овај топоним означен је испод лако препознатљивог цртежа Кривељског камена. Топоним је тада уписан вероватно зато што је био најгушће насељен у то доба, вероватно од тада постаје шире препознато као језгро данашњег села Кривељ. Именовање насеља је поступак који је добијао, или временом усвајао, неко конкретно значење на основу начина насељавања, рељефних, геолошких или хидролошких елемената или карактеристика, вегетацијских услова, старијих културних и етничких слојева, породичних имена или власништва. Што се тиче Кривеља, немамо прецизнијих података о пореклу тог назива. Помиње се да је село добило назив по поменутом Кривељском камену. (Драшкић 1975, 21) Хроничар села Рајчић Миодраг у свом рукопису из 1958, пак бележи још једну причу, да су оснивачи села ловци из Слатине који су на месту данашњег села у шупљем дрвету пронашли рој пчела и доста меда што је био добар знак за оснивање новог села. Помиње се и да потиче из асоцијативних и маштовитих основних значења речи која носе осећаје „кривице“, место „скривања“, или, ако се дозволи машти, из облика прилазног пута из Бора који обилази Кривељски камен, или пута којим се иде до суседног села Горњана са више оштрих „кривина“. Драгомир Драгић, угледни инжењер, еколошки, друштвено-политички и културни активиста из Кривеља је у приватној преписци, Јасни Томић оставио забележену етимологију речи klivje или glivje која носи значење простора богатог изворима што и јесте важна карактеристика простора кривељског атара, тако да се та етимологија чини једнако вероватном. У том смислу, занимљива је и белешка Пауна М. Страиновића из педесетих година XX века (рођен у Горњану 1891, преминуо 1961. у Кривељу) о пореклу села Кривељ, која је сачувана у приватној колекцији Јасне Томић.
Првобитно име села Кривељ било је СКРИВОЈА. То име је село добило по томе што је било обрасло густом шумом и подесно за скривање. У тој густој шуми је некада неки робовласник од нечега скривао своје робове који су у то доба радели у Борском руднику, вадећи руду за рачун робовласника. (мислим да се и данас налазе трагови од некадашњих ископавања руде Борског рударског басена)
Када је поменути период времена из било каквог разлога изчезао и робови отишли, на њ(е)ино место у густој шуми почели су да се досељавају људи сточари пореклом Власи.
Првобитни мештани села Кривељ познати су двојица Ћоса и Радивоје. Радивој је претходно био досељен у Слатину, али је касније прешо у Кривељ, вероватно зато што је Кривељски терен био подеснији за гајење и чување стоке, нарочито коза. И дан данас постоји врло распрострањена та фамилија: од Ћосе су сви Ћосићи у Кривељу, а од Радивоја, сви Радивојевићи и Богдановићи. Ћоса је имао своју воденицу у доњем крају села, на месту званом Буњица, где се и данас познају трагови те воденице.
Ови првобитни људи села Кривеља доселили су се из Ердеља, око Карпата место звано Алмеж, после њих настало је нагло досељавање Влаха, махом из тог краја и сви као сточари који су живели махом растурени по целом атару села Кривељ. У селу у том тренутку биле су само три куће, тј. где је сада село преиначили име те од Скривоја преиначили на Кривељ, који је истао и до данас.
Када је на месту где је сада Кривељ било само три куће, река је вијугала средином кроз густ врбак и шевар, тако да су мештани морали косити шевар и врбак да би начинили путању за пролаз, од једне до друге куће. Прича се још да је река била толико богата рибама да су мештани пошто заметну качамак, спусте котао у неком виру и за неколико минута кад га изваде из воде, он је пун риба које су дошле на мамац качамака.
Податке доставио седамдесетогодишњи П.(аун) Страиновић пензионер из Кривеља
Траскрипцију писма урадила Јасна Томић.
Паун М. Страиновић са супругом 191? г.
Фотографија у породичној кући Пауна Јанковића
Село је географски смештено југоисточно од хомољских планина, пре свега Црног врха и у долини хомољских кречњачких венаца врха Гарвана, Малог и Великог Крша, планине Стол, док је са друге стране реке најуочљивији такође кречњачки врх, поменути Кривељски камен (или шиљак). Милан Ђ. Милићевић нам у једној реченици даје опис овог венца: „Крш и Сто дижу се доиста као какви столови за боговске гозбе, неком плавом танком маглицом превучени“ (Милићевић 1876, 872) О могућности да се данас познато језгро села формирало низ ток Кривељске реке, где је пролазио и један од важнијих и најкраћих путева који је повезивао Зајечар са Хомољем и ишао даље до Пожаревца, сведочи и живо сећање мештана али и најјужнији топоним улаза у село познат као Царина, на којем се трговало и где су се касније организовали сеоски вашари или панађури. Поменута насеља Бањица и Царево село која су се као засеоци Кривеља очували до данас вероватно су утицила на стварање данашњег језгра села Кривељ. Примера ради, данас је Бањица засеок Кривеља, које је поново плански насељено деведесетих година XX века и налази се уз слив потока Бањица, између брда Кмпу Сатуљ и Чока Свињишче, који се као лева притока улива у Кривељску реку. На поменутом ушћу Бањице и Кривељске реке уз коју је ишао и важан пут према Хомољу и Поречу, вероватно је током XVII века настало језгро села. Узводно, пар километара северније уз Кривељску реку налази се засеок, данас познат као Мали Кривељ (административно формиран након Првог светског рата), који је настао под сличним условима али од знатно старијег засеока Церово које се у пописима Видинског санџака помиње као Церова. Важност овог путног правца током Првог српског устанка против Турака у источној Србији огледала се у стратешком погледу када се 1808. и 1809. губе битке против Турака у источној Србији, осим у Кривељу у којем се утврдио Петар Ђорђевић Џода (видети више у: Милосављевић). „Од осталих нахија источне Србије држао се дуго утрвђени Кривељ, који је бранио храбри Петар Џода, затварајући са јужне стране продирања Турака из Црне Реке у Пореч, чиме је олакшавао и борбе Срба око Текије и Брзе Паланке. Изгледа, чак и кад су Турци заузели Пожаревац и пресекли Србију на два дела да је Кривељ остао под српском влашћу и био истакнути бастион у Поречу који Турци нису успели да заузму.” (Стојанчевић 1983, 38) Недалеко од Церова налази се и топоним Шанац који сведочи о поменутим биткама и стратешким положајима у време Првог српског устанка. Међутим, Вук Стефановић Караџић у Даници из 1828. помиње села у нахији Црна река која се налазе под турском управом, међу којима је и Кривељ. (Драшкић 1973, 259) Црна река се након ослобођења од Турака припаја Кнежевини Србији 1833. што омогућује већу мобилност становништва, трговаца и занатлија који се досељавају у ове крајеве покушавајући да отпочну нове животе. Важнија промена у друштвеној организацији села реализује се централизовањем власти и организацијом рада општина „Законом о устројству општина“. из 1839. године. „Нова сеоска општина, бар у почетку садржавала је све оне битне елементе које су село чиниле познатом социјално-економском и обредно-религијском заједницом. Иако је сеоска општина умногоме демокракратска установа, на чијем челу су били сељаци, временом се она претвара у правно-територијалну јединицу чија су самоуправна права постепено сужавана и контролисана државним апаратом.“ (Павковић 1980, 147) Та правно-територијална јединица утврђена је сеоским међама – атаром села, које су до тада биле регулисане обичајним правом а сада формализованом централизованом државном администрацијом појединих општина уређеном поменутим Законом. Општине тако добијају формално-правну, колективну одговорност за све спорове и дешавања на њеној територији, између осталог и управљања заједничком сеоском имовином (пашњацима, шумама, путевима, гробљем, школом, црквом). Територијална организација села Кривељ са бројним засеоцима и појатама на ободима, поред значајног удела ратарске производње сведочи и о развијеном сточарству које се организовано одржавало све до средине ХХ века, између осталог и на заједничким пашњацима („планина“, „утрина“). О свим питањима која су се тицала целе сеоске заједнице и одговорности за дешавања у сеоском атару расправљало се и одлучивало на сеоском збору. Институција сеоског збора се током векова мењала, најпре економским раслојавањем сеоског друштва и све већом контролом централизоване власти. „Сеоски збор састајао се на отвореном или у затвореном простору, што је зависило од временских прилика. Зборно место је средсело, код суднице, школе или кметове куће. Збор је сазивао и његовим радом руководио кмет. Овлашћења сеоског збора била су велика. На збору су бирани кмет и његови помоћници и расправљало о свим важнијим економским и друштвеним питањима села: о плаћању пореза, градњи путева, млина, школе и цркве, одређивало се колико ће се поједина домаћинства оптеретити кулуком, којим биљним културама засејати поједине делове сеоског атара, када ће почети сетва и жетва.“ (Исто 150) Институција сеоског збора у Кривељу и целокупна друштвена организованост села је и данас веома жива и активна. Након Другог српског устанка, за време владавине кнеза Милоша, његовом иницијативом и слутњама о постојању природних богатстава, топлих извора и рудног блага, ове крајеве 1835. посећује истраживач и природњак Барон Хердер који поред детаљно описаних бањских извора у Брестовцу у „Трећој путној релацији”, силазећи из Бучја у долину Црне реке примећује три планине, одакле његови сарадници доносе узорке из којих утврђује „да су ове планине наставак мајданпечких рудника бакра и гвожђа” (Хердер 2014, 52) Занимљиво је да је већ 1845. београдски лимар Јосиф Штајнлехнер, умислио да је у Кривељу открио руду гвожђа и тражио дозволу Министарства финансија да отвори рудник али је Министарство одбило његов захтев „да не би овако полезни рад дошао у руке које каки протува”. Међутим како бележи Василије Симић „једном пронађене и разглашене појаве руде не заборављају се.” (Симић 1969, 39) Тек у првој половини XIX века можемо пратити детаљније пописе и извештаје организоване централизоване власти кнеза Милоша о прикупљањима „аренде“ механџијама које кроз архивску грађу запажа Тихомир Ђорђевић у Архивској грађи за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815—1839) из 1926. „6 августа 1837, полукапетан Неша Ђорђевић подноси списак скупљене аренде у Срезу Вражогрначком Окружја Црноречког од 'меана' од Ђурђева до Митрова дана 1837. – Свакоме је наплаћено по 30 гроша ; свега 1350 гроша. У Зајечару је било 21 меанџија (механа), у Великом Извору 4; у Вражогроцу 5; у Трновцу 1; у Елашници 1; у Белој Реци1 ; у Дубочанима 1; у Звездану 2; у Злоту 4; у Рготини 2 ; у Слатини 1 ; у Брестовцу 1 ; у Кривељу 1. — Свега 45 меанџија (механа). (Зајечар Суд. Сврх. 1837).” (Ђорђевић, 1926, 442) Већ следеђе године доноси се уредба о „ушоренију“ села: „14. септембра 1838, В бр. 2868, пише Кнез Милош 'војеному команданту дунавско-тимочкому, полковнику, кавалеру, Стефану Стојановићу у Неготину': — 'Желећи да се села Трнавац, Брестовац и Кривељ у Срезу Вражогрнском, Окружију Црноречком, којих је положеније и њима самима и осталима на штети, по суштествујућој уредби о ушоренију села, на своје место поставе и у надлежни ред доведу, препоручујемо да учините наредбу да се иста села на места опредељена им одмах изместе, и да се с њима по суштествујућој уредби о ушоренију села поступи'. (К. К., Нах. Неготинска 1838)“ (Ђорђевић, 1926, 443) Кривељ је 1839. по попису имао 170 пореских глава (Ђорђевић, Т. 1926, 445) док се у списку села, кућа и пореских глава наводи да је у Кривељу било 137 кућа, док су у Бору, примера ради, биле 42 куће. (Ђорђевић, 1926, 446) Милан Ђ. Милићевић који пролази кроз ове крајеве 1859, након шест недеља лечења у Брестовачкој бањи креће ка Милановцу, по препоруци сељака Јанка из Брестовца преко Црнајке, остављајући записе са тада изразито стеротипним грађанским и моралистичким запажањима о Кривељу у својим књигама Путничка писма с разних страна Србије о Србији, Београд 1868. на странама 143–160. и Насеља. Збирка причица путних бележака и других краћих састава, Београд 1895. 62–77. Друштвена, економска, политичка, етничка и демографска динамика овога подручја Кнежевине Србије се може детаљније пратити тек од тог периода 1834–1874. након ослобођења од Турака, организованим административним и војним управама које су водиле службену документацију, не баш прецизних пописа, али важних одлука, наредби и преписки које говоре о степену организованости. Централизована власт кнеза Милоша врши и нову административну поделу садашње територије источне Србије. Црна река, која је за време Османског царства припадала Видинском санџаку, за време Првог српског устанака била је подељена на „шанчеве“ а након ослобођења подељена је на округе. Тако је Кривељ припао Срезу Вражогрначком који је 1860. преименован у Срез зајечарски, након чега 1864. Кривељ постаје општина у Црноречком округу чије је управно, судско и црквено средиште био Зајечар. У Краљевини Србији од 1890. уводи се нова подела тако да се 1896. Црноречки округ, преименује у Тимочки. Попис из 1870. у Срезу зајечарском бележи да је у Кривељу било 478 пореских глава. (Милићевић 1876, 917)
Оно што границе царстава и држава, административне поделе и пописи, најчешће желеле да препознају, развстају и сместе у некакве целине које су се неоправдано сматрале изолованим и хомогеним, староседелачким или дошљачким, биле су етничке карактеристике становништва. То се управо дешавало у свим новонасталим поделама стварањем националних држава у Европи, након Наполеонових похода и устанака против Турака на Балканском полуострву у XIX веку. Небројени миграторни таласи и пориви за опстанком заједница, које су се услед историјских догађаја скривале и бежале пред војскама, пљачкама и наметима, стварале су аутентичне и сложене демографске, географске области као што је то, у овом случају источна Србија у којој је постојала и опстаје специфична културно-историјска интеракција више етничких заједница. Прве систематизоване и контекстуализоване статистичке податке о етничкој структури становништва источне Србије можемо ишчитати у раду етнолога Тихомира Ђорђевића који је, сасвим извесно са искреним намерама обратио пажњу на „наше Румуне“, иако то у том тренутку, као и у многим историјским контекстима касније, није било „пожељно“ од стране овдашњих власти и њених политика. Испоставиће се, да је ту засметало својатање те заједнице са којим се нису слагали приступи других „националних наука“ у повоју, пре свега суседне Румуније, али и Бугарске, које су опет имале своје практичне и политичке тежње за „својатањем“ те заједнице. У том погледу и до данас неће бити „политичке коректности“ и деполитизованог приступа приликом изјашњавања о националној припадности становништва североисточне Србије, тако да проблематизације порекла, припадања и изјашњавања Влаха у овом подручју, углавном нису била остављена њима самима. Заправо, најчешће су им се још и компликовали животи поделама унутар заједнице и политичким инструментализацијама, за које су заслужне поменуте државе, њихове националистичке политике и идеологије. Први статистички подаци 1834. рађени су на основу потреба Кнежевине Србије, уписа броја становника и њиховог непокретног имања само ради убирања пореза и војне обавезе, а у попису из 1846. по први пут се помиње податак о етничкој припадности тако да је у округу црноречком било 19545 Румуна и 18719 Срба. (Ђоревић 1906, 48) О комплексној проблематици етногенезе Влаха, Влаха и Румуна или Влаха/Румуна, њиховог језика и географској распрострањености постоји обимна литература. Развијале су се и бројне полемике на основу усвајаних традиција и научних хипотеза, по том питању. Оне су различито прихватане у различитим историјским периодима и у различитим деловима источне Србије, од стране саме заједнице Влаха, тако да је статистика, која је остала забележена врло различита и неусаглашена. Примера ради, матерњи језик који је укључен у пописе од 1900. г. показује да је у односу на број декларисаних Влаха, говорника влашког језика било знатно више. У том смислу, Власи који чине већину становника у Кривељу на основу ужих категорија припадају групи Унгурјана, која насељава планинске делове источне Србије. Унгурјани из Кривеља су билингвални, говоре и влашким и српским језиком, влашким, односно, румунским језиком, најближем дако-румунском дијалекту банатског наречја. (Dragić 2002, 34) Постоје два правца и тумачења етногенезе Влаха, односно Влаха за које се сматра да воде порекло из романизованог старобалканског трачког становништва. Један наглашава синонимију између етнонима Влах и Румун, а други има тенденцију да Влахе издвоји као засебну етничку групу, насталу услед бројних миграција, процеса асимилације и акултурације са већинским становништвом.
Природна и рудна богатства која су била запажена у XIX веку постаће кључни ресурси који ће изменити судбину Кривеља. Милан Ђ. Милићевић помиње да у Кривељу „има руде: оловне, бакарне, и кристалисаног гипса.“ (Милићевић 1876, 877) Ослобађањем од Турака и припајањем Црне реке Кнежевини Србији 1833. новонастала друштвено-политичка динамика омогућује развој првих институција. На Спасовданској скупштини у Крагујевцу 1837. као посланик помиње се Адам Петровић из Кривеља, касније и председник Општине кривељске, коме се приписују заслуге за развој просветне и културне делатности. (Основна... 2002, 105) Основна школа у Кривељу отворена је 1852. са 47 ђака, док је први учитељ био Марко Милошевић из Сомбора. (Видети више у: Основна... 2002, 17) „Пре рата, може се рећи, да се озбиљније била почела ширити просвета, и да је народ био прионуо читању. Доказ за овај факт то је, што су се на више места биле отвориле читаонице, као у Зајечару, која датира свој почетак од 1866. год. и која је отворена на „Оцеве;“ — даље у Бољевцу, Злоту, Кривељу и Рготини.“ (Мачај 1892, 16) У том периоду 1866. године забележено је да је у Кривељу било 222 рала, а у Бучју само 22. (Масловарић 1973, 283) Читаоница у Кривељу је отворена 12. децембра 1871. о чему окружни начелник обавештава министра просвете и црквених дела дописом из фебруара 1872: „Неколико отмених лица из села Кривеља одважила су се да установе у истом селу читаоницу под именом `Читаоница Кривељска` и написали су правила за читаоницу, која су поднела овом среском старешини на одобрење.” (Јовановић 1989, 16–18) Управо те 1872. је у „Записнику места у Србији, у којима се разне руде и копови налазе” под редним бројем 26. регистровано бакарно налазиште руде у Кривељу. (Simić 1969, 39) „Rudu su pronašli Đorđe Vasilije `oknar` iz Majdanpeka i Naum Jovanović trgovac iz Krivelja; imala je 7–8% bakra...” (Isto) Наум Јовановић је иначе досељеник из околине Битоља, цинцарског порекла који се помиње и у архивској грађи досељеника из Македоније као „бојаџија из Кривеља” који је тада 1873. већ 20 година одвојен од породице. (Џамбазовски 1983, 488) Две породице Банче и Наумовиће (потомке Наума Јовановића), досељене из околине Битоља помиње и Мирослав Драшкић. (Драшкић 1975, 21) У том периоду веома важном за организацију села јавља се потреба и иницијатива за изградњом цркве. У погледу религијског организовања Кривељ је до 1847. припадао Рготинској парохији а садашња црква је подигнута средствима мештана села 1873. и по забелешкама, градили су је „талијани“ као храм са једнобродном основом и звоником изнад улаза на прочељу. Храм Свете Тројице у Кривељу рађен је на основу пројeкта Драгутина Милутиновића који је реализовао своје пројекте сакралне архитектуре и у Штубику, Вражогрнцу, Неготину, Јагодини итд. (Микуљевић 2007, 222). Службене белешке о сакупљању првих прихода заведене су 1881. a освећена је на Духове исте године тако да је посвећена Светој Тројици. Први свештеник био је Љубомир Миловановић од 1881. до 1883. (видети више у: Споменица... 1934, 99-101) Пописи становништва из ХIХ века бележе раст броја становника. „Године 1838. ово село је имало 137 кућа; 1844. и 1846. имало је 152 куће са 920 житеља (тада је узимано заједно с Бором); 1863. —1929 становника; 1866. — 2032 становника; 1890. — 504 куће са 2613 становника; 1895. — 525 кућа са 2708 становника; 1900. — 565 кућа са 2830 становника.“ (Драшкић 1973, 265)
На звонима која се чувају у самој Цркви исписана имена мештана који су својим приходима помогли ливење звона у Вршцу 1879. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Разгледница „Зајечар – Кривељ. Водопад”, издање Љубе Марјановића из Зајечара. Мештани села испред водопада на Бањици, крајем XIX века. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Фотографија мештана Кривеља из приватне колекције Руже Божић, снимљена 1894. У другом реду у средини стоји Траило С. Јанковић (Ружин прадеда). У средини, седи свештеник Лазар Поповић (службовао у периоду од 1890 до 1902. у том периоду је израђен иконостас у цркви и засађен воћњак у порти цркве). Ово је уједно најстарија позната датирана фотографија из села.
У другој половини XIX века, десет година након барона Хердера ове крајеве обилазе и наши први рударски инжењери Ђорђе Бранковић, Стеван Павловић и Василије Божић (Симић 1969, 33), затим геолог Емил Тиц 1870. који описује Сто, Август Брајтхауп и Ј. Сабо које помиње Јован Жујовић 1893. у описима истраживања геолошког састава Црне Реке. (Жујовић 1893, 216 и 232) Занимљиво запажање из седамдесетих година XIX века коментарише Василије Симић а везано је за рад геолога Теодора Адреа у Кривељу кога сматра „непоузданим” истраживачем због предрасуда према локалном становништву, несмотрености и лењости које су условиле погрешне закључке и потпуне промашаје кључних локација богатих рудом које су му биле у непосредној близини. „У уводу аутор чланка вели, да је у Кривељу могао само летимично осмотрити терен, због отпора мештана. Какав отпор и зашто не каже? А наши Власи, становници Кривеља и суседних крајева, не само пре 90 година но и данас су најпитомији људи и најгостољубивији домаћини међу шареноликим становништвом Југосалавије...” (Симић 1969, 35) Међутим тек систематизованим геолошким истраживањима Јована Жујовића добијамо прецизније податке да руде бакра и злата у наносима река има у Црној Реци а на првом месту истакнута су налазишта бакра и олова у Кривељу. (Жујовић 1893, 240) Систематичне рударске истражне радове од 1897. предузима рударски инжењер Феликс Хофман са колегом Фрањом Шистеком који ће потврдити рудне резерве и исплативост експлоатације природних и рудних богатстава за индустријалца Ђорђа Вајферта. Међутим, важно је истаћи да је та област богата рудом још пре него што је отворен рудник у Бору била позната као борска и кривељска лежишта. (Антула 1904) као и то да је концесија која је поред рудом богатих експлоатационих поља обухватала и шуму на Црном врху која је значајнијим делом припадала и атару села Кривељ. (О зони распростирања, старости и класи шуме видети више у: Фогл 1903, 233–235) У свим тим истражним радовима учествовали су мештани Кривеља, који су често поред својих пољопривредних и сточарских делатности радили у околним рудницима као рудари или бушачи у истражним радовима. У приватној колекцији фотографија Сергија и Зорице Првуловић сачувана је фотографија Сергијевог прадеде Ђорђа Првуловића који је радио у Костолцу са Шистеком као бушач на истражним радовима. Породица Ђорђа Првуловића је живела на својој појати на тромеђи Кривеља, Лазнице и Влаола у засеоку Краку Бугареску.
Ђoрђе Првуловић, са брковима и шајкачом, (кључем држи матицу) радио је као бушач на истражним радовима у Костолцу крајем XIX века. Приватна колекција фотографија Сергија и Зорице Првуловић.
Ђoрђе Првуловић, са брковима, шајкачом и цигаретом у руци, иза бушилице. Костолац, крајем XIX века. Приватна колекција фотографија Сергија и Зорице Првуловић.
Отварањем Борских рудника 1903. и продајом концесија за експлоатацију руде Француском друштву Борских рудника, заправо се започиње организовано рударење и развија индустрија металуршке припреме и прераде руде, која ће потпуно изменити судбине, културу, друштвену организацију, привреду и економију подручја Бора и околине, самим тим и села Кривељ. Индустријализација ће од тада значајно утицати на промену занимања мештана села који ће се са традиционалних сточарских и пољопривредних делатности све више окретати пословима на изградњи путева и индустријске инфрастурктуре неопходне за развој рударства и металургије које ће временом преовладати. О лошим сеоским путевима из тог периода сведочи и Тихомир Ђорђевић 1905. г. у свом путопису са екскурзије по источној Србији у којем бележи да се за даље путовање на север према Доњем Милановцу из Бора одлучује за пут преко Оштреља, а не преко Кривеља. (Ђорћевић 1906, 614) Убрзо се креће и са изградњом и проширењем среског пута Зајечар – Кривељ – Крст 1906, односно Мајдан Бор – Кривељ – Ујава, који пролази преко кривељских појата и на којем ће радити мештани Кривеља и Бора. (Бор од 1903... 1975, 29–36) Тај путни правац је био важан и за сечу шуме на Црном Врху која је била обухваћена концесијом. Упоредо са радовима на Чока Дулкану у Бору, 1908. врше се стални истражни радови на Кириџијском потоку у атару села Кривељ а за потребе топионице и металуршких процеса користи се и вода Кривељске реке на коју је компанија имала право коришћења. Један од првих запажених утицаја пословања рударске компаније јесте запошљавање мештана Кривеља у Борским рудницима али и знатно интензивнији друштвени и политички ангажман виђенијих мештана. Народни посланици у Народној скупштини Краљевине Србије Маринко Станојевић (познати историчар и истраживач Тимочке крајине, дугогодишњи директор Зајечарске гимназије, народни посланик од 1906.) и Паун Ђорђевић (земљорадник из Кривеља рођен 1861. за народног посланика за округ тимочки изабран је 1908.) 10. марта 1910. предлажу да Кривељ добије статус варошице и „да се законским путем одобри, да се у Кривељу може држати вашар” што је 10. новембра исте године усвојено на XXIV редовном састанку Народне скупштине. (Народна... 1910, 2) Након истражних радова на Кириџијском потоку за кратко време од 1911/12. радио је већ мали рудник бакра и да је 6 до 8000 тона богате бакарне руде већ тада воловским колима било пренето у Бор. (Simić 1969, 147-148) Тих година се развијају и приватни послови трговаца из Кривеља и Бора тако да 1912. отпочиње и формални рад каменолома на Кривељском камену. Власници овог каменолома Сима Јовановић, трговац из Бора и Паун Ђорђевић, трговац и народни посланик из Кривеља уговором са компанијом ФДБР се обавезују да ће од јуна до децембра 1912. испоручити 20.000 тона кречњака са ценом од 7,20 динара по тони. (Бор од 1903... 1975, 175–176) Поред овог постојали су каменоломи у Бучју и Метовници. Послове у каменоломима на Кривељском Камену и Ујави од Пауна Ђорђевића преузима Коста Грујић и своје пословне односе са компанијом развија тек након Првог. св. рата као трговац и председник општине Кривељ (Borski rudnik između… 1977, 166–176) Кривељски каменолом касније постаје део комбината ФДБР–а на којем је изграђена жичара која је довозила кречњак до топионице у дужини од 5200 m. (Ђуровић 1973, 138)
[Познији радови на руднику камена кречњака] Аутор: Михајло Н. Марковић. 1920. Фотографија објављена у Илустрованом листу бр. 14, 1920. г. на стр. 6. Фотографија штампана на основу негатива из скениране колекције негатива Љубе Маркова и фото-документације Француског друштва Борских рудника. Формат негатива на стакленој плочи 18 x 24 cm. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Мештани Кривеља 1913. испред објекта који је у то доба био школа.
За време Првог светског рата, од повлачења српске војске 1915, ове крајеве окупира бугарска војска и за време њихове трогодишње окупације запамћен је невиђени терор према становништву у источној Србији, праћен и систематичним уништавањем државних и религијских институција и њихових архива. У Поменику хероја из Округа Тимочког (1912 – 1919. год) војни свештеник Аћимовић Бошко оставио је записана имена погинулих војника из Општине Кривељске која ћемо и овом приликом цитирати и поменути.
„Потпоручник Паун Мацаревић погинуо код Солуна 1916. године.
Наредник Траило Ј. Димитријевић умро на Солунском фронту 1915. године.
Поднаредници: Ђорђе А. Ступар погинуо на Пироту 1913, г; Живко П. Степановић нестао 1915. г. Живојин Солдатовић погинуо на Гучеву 1914. г. Петар Расикољ погинуо код Пирота 1913. год.
Каплар Босијок Судуновић нестао на Солунском фронту 1917. год.
Редови: Погинули и умрли 1912. г: Паун Ђорђевић погинуо на Куманову, Димитрије Шћопу погинуо на Једрену, Јован М. Богдановић погинуо на Пироту, Јован Д. Фуфу погинуо на Струмици. Видоје П. М. Папа умро. Ј. Папан погинуо на Куманову, Сима Радуловић погинуо на Пироту.
Погинули и умрли 1913. г.: Јован М. Гађић погинуо код Пирота, Сава Радивојевић погинуо код Пирота, Иван М. Т. Јовић погинуо на Радовишту, Симон С. Јанковић умро у Бугарској, Мијајло Р. Трујић погинуо код Пирота, Ђорђе Ј. Новаковић нестао код Вардарске реке, Марјан Лолић погинуо на Пироту, Димитрије Д. Дикуца погинуо на Пироту, Ђорђе С. Лукић умро на Вардару, Ђорђе Т. С. Богдановић умро у Мустафа Паши, Марјан П. Д. Пауновић погинуо код Пирота, Јанко М. Првуловић умро у Аустрији, Павле М. Ратаровић погинуо на Куманову, Паун С. Симоновић погинуо код Мораве, Милан С. Микуловић погинуо код Пирота.
Погинули и умрли 1914. г.: Јосиф Бајић умро у Аранђеловцу, Милош Владић погинуо на Чевритији, Павле Д. Ракија погинуо на Космају, Траило Грујић погинуо на Овчјем пољу, Трифун Журкић погинуо, Паун Т. Ђорђевић погинуо, Босијок Т. Сурдуловић нестао код Призрена, Ђорђе С. Трујућ погинуо на Церу, Ђорђе Н. Трујић погинуо, Симон Р. Богорије погинуо, Сава М. Бетаровић погинуо на Сави, Паун Ј. Лазаревић погинуо на Церу, Благоје Петкић погинуо на Церу, Милосав Станкић погинуо на Церу, Павле И. Димитријевић погинуо на Космају, Ђорђе Ратар погинуо на Церу, Паун Радулсековић погинуо код Шапца, Павле И. Богдановић погинуо код Шапца, Илија Јовилановић удавио се у Сави, Јанко Т. Радуловић погинуо, Паци М. Траиловић погинуо, Ђорђе Сурдоловић погинуо код Ваљева, Петар Д. Олшан погинуо на Гучеву, Петар П. Адамовић погинуо на Церу, Јован П. Адамовић погинуо код Шапца, Радул Т. М. Курић умро у Бугарској, Павле Б. Јовић погинуо на Шапцу, Милисав П. Ђорђевић погинуо код Шапца, Ђорђе П. Ратаровић погинуо на Церу, Јован Бандер погинуо на Шапцу.
Умрли и погинули 1915. г.: Траило Радуловић умро у Младеновцу, Јанко Ј. Шћопу умро преко Албаније, Димитрије С. Бајдић погинуо на Пироту, Траило Ј. Поповић, погинуо на Торлаку, Траило С. Матејић умро преко Албаније, Ђорђе А. Трзидовић умро преко Албаније, Паун Траиловић погинуо код Београда, Ђорђе М. Радулековић умро у Аустрији, Траило Симоновић умро у Рипњу, Јован П. Николић умро преко Албаније, Марјан М. Рогорица Новаковић нестао преко Албаније, Радул Буфан погинуо на Торлаку, Марјан М. Јовић погинуо преко Албаније, Траило Филиповић погинуо преко Албаније, Павле Р. Трујић умро у Аустрији, Траило П. Јанкуцић погинуо на Торлаку, Јон Траиловић погинуо код Топчидера, Симеон А, Шћопу погинуо на Торлаку, Јован Л. Грачловић умро у Албанији, Сава А. Првуловић умро у Зајечару, Павле У. Ступаревић умро у Албанији, Труја Радивојевић погинуо при оступању, Маријан Ђокић умро у Мали Поповић, Траило С. Нопаковић погинуо код Крагујевца, Ђорђе Николић умро кући, Паун Ђ. Р. Баћановић погинуо, Божидар П. Крачуновић умро у М. Поповић, Ђорђе Бачиловић умро у Аустрији, Павле М. Шоларевић умро у Аустрији, Сергија Радовановић умро у Албанији, Траило Пазловић погинуо на Торлаку, Радул Крачуновић погинуо на Торлаку Милутин Повловић умро у Пожаревцу, Милутин Ј. Трујић погинуо код Пирота, Павле П. Фирановић нестао преко Албаније, Паун Ћ. Траиловић умро преко Албаније, Паун Босијоковић умро преко Албаније, Траило Ј. Р. Шћопу умро преко Албаније, Јанко Бачиловић умро преко Албаније, Симон А, Тријић погинуо преко Албаније, Петар Т. Ступар умро кући, Паун Ј. Новаковић умро кући, Ђорђе С. М. Степановић нестао преко Албаније, Сима П. Поповић погинуо на Црној Бари, Станко П. Аврамовић нестао преко Албаније, Радул Симоновић умро у Немачкој, Станко Т. Аврамовић умро преко Албаније.
Умрли и погинули 1916. г.: Траило М. Трујић умро у Солуну, Мартин Т. Ћосић погинуо на Солуну, Паун Т. Германовић погинуо, Јован Т. Трујић умро у ропству, Траило Т. Лућан умро Аустрији, Павле Радуловић умро у Француској, Јанко Радуловић умро у Бугарској, Ђорђе Балановић погинуо на Солунском фронту, Илија П. Ђ. Фирановић умро у Аустрији, Јован П. Радуљесковић умро у Аустрији, Павле П. Предић умро у Бугарској, Павле Ј, Петровић умро у Аустрији, Траило Лападатовић умро у Аустрији, Павле Ј. Германовић умро у Аустрији, Симон Т. Ј. Германовић умро у Аустрији, Ђорђе Ј. И. Курић умро у Бугарској, Јован Радивојевић умро у Аустрији, Ђорђе Н. Петковић умро у Аустрији, Мартин Ј. Куртуловић умро у Аустрији.
Умрли 1917. г.: Симо С. Трујић умро на Солунском фронту, Симеон Ј. Караиновић умро у Бугарској, Илија Р. М. Богдановић умро у Аустрији, Марјан Радуловић умро у Аустрији, Јован П. Ступаревић погинуо на Солуну, Марјан П. И. Богдановић умро у Бугарској, Радоје А. Живановић умро на Солунском фронту, Ђорђе П. Бећаревић умро у Аустрији, Ђорђе А. Папић умро у Аустрији, Павле Ст. Ђокић нестао.
Умрли 1918. г.: Илија П. С. Јанковић умро у Паланци, Петар Н. Станкић умро у Аустрији, Павле Ћ. Богдановић умро у болници, Адам Ђ. Николић умро кући, Јанко Ј. Јанучеран умро у Аустрији.
Умрли 1919. г.: Божидар Т. Радивојевић умро у Црној Гори, Јован Петровић умро кући, Никола Дудеја умро кући.
Умрли 1920. г.: Сима С. М. Трујић умро у Црној Гори, Јован П. Радуловић умро у Црној Гори.
Умрли и погинули: Паун Радуљесковић погинуо код Шапца 1914. г. Павле С. Обродовић умро кући, Сима П. Ћосић умро у Далмацији, Симеон Лауловић погинуо на Топчидеру.” (Аћимовић 1922, 64–67)
Спомен чесма са исписаним именима палих бораца из Кривеља у ратовима од 1912. до 1918. откривена је 1927. г.
Фотографије откривања и освећења спомен чесме ратницима палим у ратовима од 1912. до 1918. (Коста Грујић, са израженим брковима седи са леве стране а његов син Паун Грујић је изнад у трећем реду наслоњен на споменик). Приватна колекција фотографија Милана Грујића. Кривељ, 1927. г.
Након Првог светског рата од 1918. као и у целој Тимочкој Крајини у политичком животу доминира Радикална странка Николе Пашића, тако да је цела ова област сматрана „радикалским гнездом“ још од Тимочке буне. Кривељ је у том периоду имао најјачи и најбројнији месни одбор Радикалне странке са осам чланова одбора и 533 члана странке. На изборима 1920. Кривељ је, у односу на сва већа околна места укључујући Бор (са 293 бирача), Брестовац (414), Слатину (426), Шарбановац (484), изузев Злота који је имао две изборне јединице/општине , Злот I (656) и Злот II (498), имао највише бирача – 734, од којих је њих 474 гласало. Резултати гласања у Кривељу те године били су следећи: Комунистичка партија Југославије 3, Радикална странка 464, Демократска странка 7, Демократска I 16 и Земљорадничка 2. (Глигоријевић 1973, 151) Изразито буран политички живот се одвијао и у Бору који је тада био рударско насеље познато као Борски рудници и варошици Кривељу након пада Николе Пашића са власти 1926. када се појављују три струје унутар Радикалне странке које распирују и сукобе између главних политичких актера у Бору и Кривељу, Симе Јовановића и Костадина Косте Грујића, које можемо сматрати политичким и пословним конкурентима. Наиме, и један и други су држали каменоломе, пословали са ФДБР-ом и бавили се трговином и угоститељством. Коста Грујић је двадесетих година ХХ века имао дозволу за истражне радове лежишта угља које се налазило на око 1300 m иточно од кривељске цркве и на дргим локацијама које је узимао у закуп али у том послу није имао значајнијих успеха. (Borski rudnik između… 1977, 35, 42–44,) Сима Јовановић је полако губио утицај у Бору, заступао је радикалску струју Веље Вукићевића који је образовао владу 1927. али је група пашићеваца Крсте Милетића била знатно јача и превладала је и у Бору и у Кривељу. Групу пашићеваца Крсте Милетића предводио је Коста Грујић, „земљорадик“ из Кривеља који те године постаје и народни посланик. (Глигоријевић 1973, 149–158) По свему судећи утицај Косте Грујића слаби већ 1934. г. када му престаје мандат посланика и председника кривељске општине што се може приметити у јавној полемици око нове школе у Церову чијој изградњи се противи. Ипак 1936. се гради прва наменска основна школа у Малом Кривељу 1936.
Политички пропагандни постер штампан поводом општинских избора у Кривељу 1934.
Колекција Драгомира Драгића.
У периоду између два светска рата у Бору и његовој околини забележен је значајан раст броја становника, јача трговинско-занатлијски слој становништва и одвија се знатно интензивнији друштвено-политички живот условљен, пре свега, радом рудника, који је локалним трговцима и предузимачима, који су били директно укључени и у локална политичка превирања и борбе за власт на општинским нивоима. Политички утицаји су главним актерима политичарима, трговцима и предузимачима обезбеђивали уносне послове са Француским друштвом Борских рудника. Данашњи центар села добија централну зграду месне канцеларије 1924, школу, кафане, трговинске радње, месару, бројне занатске радње кројача (Воја Дудејић, Рошкановић Ђорђе) и колара (Саве Ђорђевића).
Коларска радња Саве Ђорђевића (1902-1985) на улазу у село Кривељ, фотографисана 2024. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Већ постају карактеристичне и изражене дневне миграције становништва које је запослено у руднику. Општинска зграда, садашња месна канцеларија, изграђена је 1924. као зграда општинске суднице, заправо је био део пословног ангажмана породице Грујић (у овом случају, Костине супруге Станике Грујић, која се појављује као правни заступник, вероватно због избегавања сукоба интереса) и ФДБР-а који су финансирали зидање зграде, печење цигле „гвожђурију и друге потребе“. (Borski rudnik između… 1977, 177–178, 185–187) Могло би се закључити да су пословни ангажмани породице Грујић захтевали све више радне снаге тако да су, заправо, они запошљавали мештане створиши прву већу групу индустријских радника у селу. Записници са зборова мештана Кривеља и преписка са компанијом из периода градње нове зграде општинског суда, говори о високом степену организованости мештана и врло бурном политичком животу. (исто, 185–187, 192–194). У исто време када је преговарано за изградњу зграде општинског суда и општинске канцеларије је и дат аванс за подизање амбуланте са станом за лекаре. (исто, 201) Тридесетих година XX века у Кривељу је било пет приватних трговачких радњи, међутим њиховом монополском деловању супротстављао се рад Земљорадничке задруге која је имала своју трговинску радњу са повлашћеним ценама али скромним асортиманом робе.
Кривељска задруга 1928. г. из књиге Четрдесетогодишњица задругарства, Београд 1934.
Приватна колекција Симеуна Младенесковића.
Фотографија мештана Кривеља, испред Задруге у Кривељу тридесетих година XX века
Културно и спортско деловање у варошици Кривељ унапређено је и континуираним радом Соколске чете током тридесетих година XX века, која је заједно са борским Соколским друштвом организовала редовне активности у својим заједницама и слетове у тадашњој Југославији и региону. Кривељску соколску чету је водио Зарије Богдановић док су истакнути вежбачи били Коста Првуловић, Живојин и Петар Ступаревић. Једна од познатијих акција ове чете била је организовано сађење воћњака поводом „Петрове петолетке” у Кривељу пред сам Други светски рат. (Јовановић 2003, 50) Највише грађе о Соколској чети у Кривељу сачувли су потомци Косте у породици Сергија и Зорице Првуловић.
Штамбиљ и печат Соколске чете у Кривељу. Тридесете године XX века.
Приватна колекција Сергија и Зорице Првуловић.
Фотографије са Соколског слета у Бору 1939. г. на којем је учествовала и Соколска чета из Кривеља. Приватна колекција Сергија и Зорице Првуловић.
Тридесете године у Кривељу биле су препуне политичких превирања али и интензивније друштвене интеракције. Економски и привредни утицај рудника у Бору имао је, поред тога и све израженије негативне утицаје на околину загађивањем ваздуха, воде и земљишта што је утицало на приносе пољопривредних усева. Све чешће мештани траже новчане одштете од компаније за димом уништене годишње усеве које су само понекад исплаћиване у новчаној вредности за коју се могло купити стотинак јаја. Освешћено и организовано деловање мештана села из околине Бора против тог загађивања околине и уништавање усева, највише из Кривеља, Слатине и Бор села, потпомогнуто деловањем комуниста и социјал-демократа инфилтрираним и међу радницима сељацима у компанији, 1935. г. подиже Влашку буну. Седмог маја, око 400 сељака наоружаних моткама и секирама блокирају рад компанијских постројења топионице, електролизе, електричне централе и каменолома у Кривељу. Подносе три захтева компанији: „1. да се хемијским путем и техничким средствима штетни дим кондензује како убудуће не би причињавао штету, 2. да се исплати причињена штета уназад од 1930. године према процени коју су сачинили сами сељаци, 3. да се Управа рудника у року од четири дана писмено обавеже да ће испунити ове захтеве. Процена од стране сељака предвиђала је укупну суму одштете од 40 милиона динара.“ (Глигоријевић, Босиљчић 1973, 166) Председник општине Бор Марко Петровић, бежи из Бора а влада покушава да умири побуњене сељаке формирањем нове комисије за процену штете али и доводи још 125 жандарма наоружаних митраљезима. Та комисија процењује штету десет пута мање од оне коју су проценили сељаци. Преговори се настављају 12. маја када у Бор долази око 500 сељака са новим захтевом да се уради и „култивација оштећеног земљишта, првенство становника оштећених села приликом примања на посао, превоз новом железницом“ (исто. 168) За време побуне рад компаније био је заустављен све до 2. јуна када се поново појавио дим из топионичког димњака када се сељаци поново окупљају испред компаније. Жандарми хапсе око 50 сељака, што изазива још већи револт тако да је 4. јуна организована још масовнија побуна сељака током које избија сукоб у којем жандарми и војска користе ватрено оружје против побуњених сељака усмртивши Илију Т. Драгуловића из Кривеља, тешко ранивши четворицу, док је више њих лакше рањено и повређено.
Привредну делатност у Кривељу покреће предузимач Паун Страиновић (1891–1961) који се након Првог светског рата доселио у Кривељ и 1925. започиње послове на изградњи савременог млина у центру села на притоци Кривељске реке – Бањици, на месту на којем је била стара воденица поточара. До тада је било познато да су у Кривељу биле четири воденице поточаре. Млин је радио на погону који су покретале две водене турбине са два воденична камена за млевење пшенице и кукуруза, имао је и систем за просејавање. Касније су у млину уграђени системи за вуновлачару и ваљарицу, као и прекрупач за дробљење клипова кукуруза. Да би све погоне могао да користи и појача снагу уграђује „саугас” мотор (користио је гас од непотпуног сагоревања дрвета). Од 1934. обезбеђује концесију за коришћење водотока Бањице за производњу истосмерне струје, изградњу мреже и продају електричне енергије која је почела са радом 1939. Електрична мрежа је допирала најдаље, до једног километра од центра села. Потрошња електричне енергије је наплаћивана по сијаличном грлу. У том периоду у Кривељу је, поред Бора и Злота постојала и Пошта, амбуланта, било је и пет трговинских радњи.
Записник о одобрењу електричне централе у Кривељу 1934. Приватна колекције Пауна Јанковића.
Млин и електрична централа Пауна Страиновића у Кривељу 1938. г. Приватна колекције Пауна Јанковића.
План електричне мреже села Кривеља 1940. г. Приватна колекције Пауна Јанковића.
Најважнији празник годишњег циклуса који је окупљао цело село била је заветина Кривеља, Спасовдан (вазнесење Христово, четрдесет дана након Ускрса) и храмовна сеоска слава за Свету Тројицу, односно Духове (педесет дана након Ускрса), када је организован и заједнички свечани ручак у порти цркве, док је нешто даље низ реку на заравни Царини, био организован вашар. Многи старији мештани памте управо тај догађај као најважнији, који је имао верску, друштвену и економску функцију. Неке породице памте и сведоче деценијска пријатељства са трговачким и сточарским породицама из Хомоља и Крајине, које су долазиле на вашар. Ти трговци су по неколико дана гонили стоку али су ноћили у Кривељу код својих старих пријатеља. Договори су се поштовали из године у годину а гости без кашњења дочекивали у тачно одређено време и на договореном месту, иако су се виђали само за ту прилику. Домаћини су их спремно дочекивили са припремљеним испражњеним торовима, спремном постељом и храном. Деца су посебно памтила хладне клакере на вашару. Лед за хлађење се током целе године одржавао у оближњој јами прекривен сламом а користила га је и месара породице Радуљесковић. Поменута породична пријатељства која су стварана током заветина су се одржавала и породице су се међусобно помагале у неприликама.
Сеоска слава у порти кривељске цркве посвећене Светој Тројици тридесетих година ХХ века. Коста Грујић стоји поред жандара. Фотографија из приватне колекције Милана Грујића.
Сеоска слава у порти кривељске цркве посвећене Светој Тројици тридесетих година ХХ века.
Фотографија из приватне колекције Зорице и Сергија Првуловића.
Вашар на Царини уочи Другог светског рата.
Фотографија из приватне колекције Зорице и Сергија Првуловића.
Вашар на Црини 5. јуна 1970. Фотографија из приватне колекције Пауна Јанковића.
Током Другог светског рата немачкој окупационој војсци су главни циљеви били у Бору, тако да су у Кривељу главни сукоби вођени између припадника народноослободилачког покрета против Немаца и четника, који су са окупаторима сарађивали и имали упориште у Кривељу. Немци су ушли у Кривељ 20. априла 1941. и у селу стационирали око 24 војника. У сарадњи са тадашњим председником општине Костом Грујићем разоружавају жандарме и сељке. Убрзо хапсе и око 20 Рома и спроводе их у логоре у Нишу и Зајечару. Током те прве године рата Коста Грујић је калкулисао и одолевао притисцима четника Косте Пећанца да оснује четничку организацију у селу. Ипак, крајем 1941. у село долази и стационира се један четнички одред. Партизански одреди су углавном обилазили околне реоне села успостављајући везу са мештанима. Међутим, 1942. јача покрет Драже Михаиловића и Коста Грујић и његов син Паун им се придружују, омогућивши четницима да у његовој кафани агитују за тај покрет организовањем скупова на којима је Паун мештанима претио и присилном мобилизацијом. Одмах затим сакупљају храну и новац за четнике од сељака, након чега долази и до сукоба између четника око расподеле плена. Илегални рад комуниста који су одржавали везу са партизанским покретом у селу је водио скојевац Драги Симоновић са својим братом Вељом. Њима се придружују Петар и Живојин Ступаревић са којима шире мрежу илегалаца током 1943. који се даље распоређују у партизанске одреде. Наредне године јача народноослободилачки покрет тако да 25. септембра село ослобађа седма бригада 23. Народноослободилачка ударна дивизија и 25. Дивизија народноослободилачке војске. (Рајчић, 1960)
„Пријава одузетих животних намирница од стране окупатора Немаца у атару села Кривељ Среза Борског“. Заоставштина Милана Димитријевића (у фасцикли судије Димитрија Босијоковића) у приватној колекције Андреје Николића, историчара из Бора.
Спискови погинулих из Кривеља током Другог светског рата из рукописа Миодрага Рајчића.
(Rajčić 1960, 35–38, 63–65)
Убрзо након ослобођења Бор постаје срез и добија свој Срески народноослободилачки одбор као највиши орган власти, који у свим већим насељима, међу којима је и Кривељ, формира Месне народноослободилачке одборе (МНОО) који касније прерастају у одборе Народног фронта. Приоритети су након рата били јасни а изазови тешки, пре свега требало је успоставити везу са народом и тражити њихову подршку за помоћ борцима који су још увек на фронтовима али и праведну расподелу основних животних намирница, хране и одеће али и хране и поткова за стоку у селима. О формирању тог Месног народноослободилачког одбора у Кривељу октобра 1944. сведочи хроничар села др Миодраг Рајчић. Одбор је формиран на иницијативу скојевца Драгија Симоновића који због болести није могао да буде на фронту. Посебна пажња била је усмерена на изборе људи за Месни одбор који су требали да буду симпатизери НОП-а који нису компромитовани сарадњом са окупатором и четницима. „Odlučeno je da predsednik MNOO u selu bude Dimitrije S. Firanović, potpredsednik Pav(le) J. Kračunović, a sekretar Zarije Bogdanović. Dimitrije Bačilović je postavljen za referenta sa vezu s vojskom. Referent za poljoprivredu Jovan Jovanović a Dušan M. Paunović postavijen je za referenta za snabdevanje. Još su u odbor ušli Božidar Bogdanović, Dragi Živković i još neki. Glavni zadatak ove vlasti bio je snabdevanje i pomoć frontu […] Stvorena je u selu i AFŽ (Antifašistički front žena) te je i ova organizacija doprinela da se ovim ljudima otvore oči ko su partizani, zašto se bore i objašnjeno je ljudima gde bi nas odvela politika D(raže). M(ihailovića) i ostalih saradnika okupatora. […] Prva predsednica organizacije AFŽ bila je Marija Jović, udovica Jovana Jovića koji je ubijen od (strane) četnika D. M.” (Rajčić 1960, 27–28) Одбори су формирали и „помоћна тела“ односно низ комисија које су одлучивале о ратним злочинима, откупу житарица и вуне, конфискацији имовине, спровођењу агреарне реформе итд. Једна од тих комисија задужена за конфискацију имовине 1947. одузима млин Пауну Страиновићу. По сведочењу његовог унука Пауна Јанковића, млин је предат држави у атмосфери страха и принуде, због превеликог пореза за млин који се није могао исплатити. Предат је на управљање сеоској задрузи, која га без стручног познавања механичких послова, руковођења и одржавања није ни могла користити, тако да Паун Страиновић, наставља да ради у млину и сеоској задрузи све до пензионисања. Опремљеност млина у тренутку предаје народним властима детаљно је описана и забележена у Записнику о примопредаји млина који је у наредном прилогу.
Записник о примопредаји млина у Кривељу 1. јула 1947. Приватна колекција Пауна Јанковића.
Посебна пажња усмерена је ка формирању просветних и здравствених установа, основног образовања за децу и одрасле, као и месних амбуланти у селима. Одмах након рата у периоду од 1946. до 1948. гради се први водовод у дужини од 12,5 km из „Сурдупа“ до резервоара Тилва Мика чиме се уводи и организовано водоснабдевање у Бору. Ова водоводна мрежа се проширује каптажом са изворишта кривељска Бањица 1964. и у оквиру тог плана 1965. године изграђена је и водоводна мрежа у Кривељу. (Тодоровић, Ранђеловић 1975, 210–213) „Међу разноврсним задацима, којима су се ови одбори бавили били су: организовање и унапређење појединих привредих делатности, а нарочито пољопривредне производње на селу, спровођење откупа, организација снабдевања грађана, комунална делатност, обезбеђење радне снаге за рад у руднику, спровођење разних здравствених, просветних, културних и других акција. Значајну улогу у раду месних одбора имали су зборови грађана, односно зборови бирача. Ови зборови су као форма рада уведени још од првих дана после ослобођења. Био је то облих непосредног учешћа народа у избору својих представника и начин заједничког разматрања и одлучивања о најважнијим питањима и задацима локалног или ширег значаја, Месни одбори били су тада обавезни да на свака два месеца сазивају зборове и да на њима бирачима подносе извештаје о раду у протеклом периоду. Позитивна искуства која су стечена у раду зборова бирача допринела су да касније ова форма буде прихваћема као веома значајна институција новог комуналног система.“ (Поповић 1975, 335) Друштвено-политичким променама ове војне организације НОО у грађанске 1947. формира се први градски одбор у Бору а касније су преименовани одбори у сеоским месним заједницама. Ови одбори оснивају и прва Културно уметничка друштва 1949. у скоро свим селима, која су поред фолклорног стваралаштва одржавале рад драмских, литерарних и музичких секција, тако да ће за сеоске заједнице оне одиграти важну културно просветну улогу. Општина (комуна) Бор формира се 11. новембра 1955. године и чине је насељена места: Бор, Кривељ, Бучје, Оштрељ, Доња Бела Река, Брестовац, Лука, Шарбановац, Злот, Метовница и Слатина. Оваква општинска организација захтевала је и организован рад месних канцеларија тако да се 1956. подижу задружни домови са посебним просторијама за културно-просветне делатности у којима се обезбеђује рад КУД-ова али и бископа. Биоскоп у Кривељу је радио од средине педесетих година ХХ века. Први кинооператер је био Паун Д. Јанковић (син Пауна Страиновића) а помагали су му електричари Момчило Станимировић и Сава Ђорђевић. Биоскоп је радио све до деведесетих година ХХ века. Последњи кинооператер био је Сава Цокић.
Земљорадничке задруге су после рата и педесетих година XX века одиграле важну улогу у организованом снабдевању села мешовитом робом и организованом откупу пољопривредних производа. Задруга је имала своје угоститељске објекте и у Малом и у Великом Кривељу. „Радна организација „Пољопром" настала је од бивше Пољопривредне задруге „Јединство“ у Бору, која је формирана 1. октобра 1960. године итеграцијом земљорадничких задруга у Кривељу, Бучју, Слатини, Доњој Белој Реци и Пољопривредног добра „Крушар“ у Горњану.“ Пољопром је у Кривељу имао трговинску радњу мешовите робе и један угоститељски објекат. (Ђурић 1975, 140–141) Међутим, у селу су се задржали и традиционални облици међусобне испомоћи – мобе.
Моба у Кривељу педесетих година ХХ века. Аутор: Ђура Коловратар. Приватна колекција фотографија и негатива Радмиле Брежанчић. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор
Шездсетих година се у селу гради нова зграда основне школе. Железничка пруга Бор – Мајданпек која је пролазила кроз Кривељ грађена је у периоду од 1966. до 1972. На тој траси највећи објекти и најтежи за изградњу били су борски тунел дужине 2298 m који је излазио у атару села Кривељ и највећи железнички мост близу Церова дужине 430 m и висине преко 80 m који је градило предузеће „Мостоградња” из Београда и „Стиг” из Пожаревца. (Думитрашковић, Велинов 1972, 9) Изградња моста завршена је 1968. У кривељској пошти 1971. инсталира се најновија аутоматска телефонска централа.
Железнички мост у Малом Кривељу седмдесетих година ХХ века. Аутор: Бајрам Салијевић и Љубомир Марков. Колекција негатива РТБ-а Бор. Негатив бр. 1324. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Железнички мост у Малом Кривељу 2023. г. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор
С обзиром на то да су рудна тела у Кривељу истраживана када и борска, још крајем XIX века, све до седамдесетих година ХХ века нису се указале прилике за отварање рудника. Рударско топионичарски Басен – Бор, након планиране модернизације производње током чувене две фазе развоја и реконструкције комбината, са већ значајним искуством отварања нових рудника, планира отварање рудника са површинском експлоатацијом Велики Кривељ. Током седамдесетих година спровођене су детаљне припреме за отварање новог рудника, све до званичне одлуке пословодног одбора РТБ-а Бор 25. јануара 1977 којом се формално покреће рад на покретању производње у руднику Велики Кривељ. О доброј припремљености комбината сведочи и први детаљно урађени Пројекат просторно функционалног система Кривељ из 1977. који припрема ИАУС (Институт за архитектуру и урбанизам Србије) из Београда. Крајем седамдесетих година ХХ века започета су прва минирања у зони у којој је планирана изградња рудника и тад се прва домаћинства која су била у зони утицаја рудника из реона Царево село пресељавају у друге делове села.
Прва минирања у Кривељу 10. априла 1979. године. Аутор: Љубомир Марков. Колекција негатива РТБ-а Бор. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Упоредо са плановима проширења рудника и детаљним разрађивањем пројекта новог површинског копа, валоризују се и непокретна културна добра у селу, од археолошких налазашта на којима се у том периоду врше интензивна истраживања, све до евидентирања свих споменика, цркве, старог гробља (морминц) и традиционалне архитектуре. Занимљиво је да су у том периоду планирања ширења рудника, већ 1975. године започета рекогнисцирања и теренска истраживања стручњака Завода за заштиту споменика културе из Ниша по позиву инвеститора, РТБ-а Бор, као што би иначе систематична планирања одговорних предузећа требало требала да функционишу. Истраживања су успешно окончана. Евидентирана су и валоризована споменичка својства традиционалне моравске архитектуре са медитеранским елементима на неколико сеоских кућа, истакнуте су стилске карактеристике сваког посебног типа кућа са привредним објекатима (кућа Марије Стрбановић, кућа Јелене Карабашевић, воденица Душице Наумовић, кућа Симе Барбуловића, штала Пауна Богдановића итд.) стручно је аргументована (Марковић 1981.) али се, на жалост мере измештања, неопходне заштите и очувања тих потенцијално вредних непокретних културних добара, нису примењивале и остваривале. Просторни план зоне утицаја рудника „Велики Кривељ – Церово. Нацрт плана. из деведесетих година ХХ века, поред претходно поменутих објеката традиционалне архитектуре са споменичким својствима бележи и куће Ђорђа Ђикића, Слободана Обрадовића, Ђорђа Курића. Наиме, већина тих објеката је потпуно уништено рударским радовима, док је воденица Душице Наумовић и даље на свом месту пратећи судбину самога села. Најпре су истражена археолошка налазишта. Непосредно пред отварање рудника 1977–1978. истраживан је објекат касноантичка вила – „Вила рустика” из III и IV века нове ере. (Вуксан 2004, 11–31) Затим и локалитет источно од Старог гробља – Морминц, из старијег гвозденог доба на којем су нађени фрагменти керамичких посуда и који је девастиран рударским радовима. (Капуран, Булатовић, Јовановић 2014, 151) Сви вредни артефакти са тих локалитета, захваљујући систематичном раду археолога су сачувани у збиркама Музеја рударства и металургије у Бору. Деведесетих година ХХ века пресељено је старо гробље – Морминц, из којег су издвојени и посебно пресељени богато украшени надгробни споменици из периода од средине ХIX века који су били издвојени по своји стилским карактерискима и плитким рељефима, за које се сматрало да су били намењени покојницима из домаћинстава која су славила Св. Јована Крститеља. (Марковић 1981, 66). У селу је још увек постоји и одржава се споменута спомен-чесма посвећена палим борцима из Првог светског рата подигнута 1925. године испред црквене порте. Иницијатива да се у Кривељу подигне спомен чесма палим борцима током Другог светског рата покренута је од стране Савеза бораца 1955. године (Колектив бр. 10, 1955, 2). Та иницијатива је остварена 29. новембра 1959. године на Дан репулике, када је у испред основне школе у Малом Кривељу откривена спомен-чесма у знак сећања на 49 палих бораца у Народноослободилачкој борби током Другог светског рата и пет жртава четника Драже Михаиловића (Колектив бр. 47-48, 1959, 2). „Чесма је зидана од ломљеног камена фугована цементним малтером у облику призме са тростепеном базом.“ (Споменици..., 1979) На предњој страни имала је уграђену белу мермерну плочу на којој су била исписана имена палих бораца. Спомен-чесма у Великом Кривељу је зидана каменом, са три масивна блока у којима је, на фронталном блоку уграђен бронзани рељеф вајара Ратомира Стојадиновића а на друга два недостају мермерне спомен плоче са посветом и именима палих бораца. Ова спомен чесма је сазидан и откривена седамдесетих година ХХ века када је у својеврсном спомен-парку у центру села откривен и споменик скојевцу Драгољубу Симоновићу – Драгију (1923–1945). Тада је постављена и спомен плоча на његовој кући у којој је до деведесетих година XX века била смештена и сеоска библиотека „Драги Симоновић“, огранак Народне библиотеке Бор. Та спомен плоча украдена је током деведесетих година ХХ века. Евиденције и валоризације непокретних културних добара релевантних институција током свих рекогнисцирања терена нису уочиле споменичке вредности јединог очуваног привредног објекта млина и електричне централе Пауна Страиновића, који сведочи о постојању и континуитету не мање важног индустријског наслеђа Кривеља.
Храм Свете Тројице у Кривељу, изграђен на основу пројeкта Драгутина Милутиновића 1873. године.
Спомен чесма посвећена ратницима палим у ратовима од 1912. до 1918.
Воденица и стругара Душице Наумовић на Кривељској реци у Великом Кривељу.
Млин и електрична централа Пауна Страиновића 2023. године. Завичајнно одељење Народна библиотека Бор.
Спомен чесма у Малом Кривељу подигнута 1959. године. (Споменици..., 1979)
Откривање бисте Драгољубу – Драгију Симоновићу. Споменик је открио његов саборац Петар Ступаревић. Приватна колекција Петра Бачиловића. Аутор фотографија: Петар Баћиловић. 1980. Спомен биста у кривељском спомен-парку 2023. године. Завичајно одељење Народна библиотека Бор.
Откривање спомен плоче на кући Драгија Симоновића. Спомен плочу је открила његова сестра Олга. Приватна колекција Петра Бачиловића. Аутор: Петар Баћиловић. 197?. године. Кућа Драгија Симоновића, на којој је била постављена спомен плоча и у којој је био смештен огранак библиотеке „Драги Симоновић“ 2023.
Спомен-чесма погинулим борцима Народноослободилачког покрета током Другог светског рата у Великом Кривељу. Завичајно одељење Народна библиотека Бор
Пробни рад рудника и флотације Велики Кривељ започет је 24. децембра 1982. године, свечаним отварањем на којем је говорио Никола Љубичић, тадашњи председник Председништва СР Србије. Резерве руде у том тренутку биле су утврђене на 700 милиона тона руде бакра, злата, сребра, платине, никла, паладијума. Рудник и флотација су у том тренутку запошљавали око 600 радника. (Колектив, 51–52, 1982)
Јужни део села Велики Кривељ и долина Кривељске реке према Царини. Данас је на том месту површински коп Велики Кривељ. Аутор фотографије: Паун Јанковић. Седамдесетих година ХХ века.
Антула, Димитрије. 1904. „О бакарним рудиштима у атарима Општине борске и кривељске у Срезу зајечарском, Округа тимочког“, Рударски гласник бр. 1–4. Београд. https://ribeograd.ac.rs/wp-content/uploads/2022/06/RG-1904-1.pdf
Аранђеловић–Лазић, Јелена. 1975. „Народна ношња у околини Бора“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 101–108.
Аћимовић, Бошко. 1922. Поменик хероја из Округа Тимочког (1912 – 1919. год). Зајечар. Доступно на линку: https://digitalnazbirka.biblio-knjazevac.org/knjige/155-acimovic-bosko-pomenik-heroja-okruga-timockog
Бојанић, Душанка. 1973. „Фрагменти збирног пописа Видинског санџака из 1466. године". Мешовита грађа (Miscellanea) књ. 2. Београд. 5-77.
Боянич–Лукач, Душанка. 1975. Видин и видинският санджак през 15–16 век (Документи од архивите на Цариград и Анкара), под редакцията на Вера Мутафчиева и Михаила Стайнова, София.
Бојанић Лукач, Душанка. 1978. „Зајечар и Црна река у време турске владавине (XV–XVIII век)”. Гласник етнографског музеја 42. Београд. 23–77.
Bor od 1903. do 1914. : arhivska građa. 1975. [urednici Gordana Pavlović, Velimir Damnjanović] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku: biblioteka časopisa "Bakar" knj. 5. Časopis "Bakar", Bor.
Bor posle prvog svetskog rata : (od 1918. do 1921.) : arhivska građa. 1976. [uredila i prevela Gordana Pavlović]. Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 9. Časopis "Bakar", Bor.
Borski rudnik između dva rata : od 1919. do 1931. : arhivska građa. 1977. [uredila Gordana Pavlović]. Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 12. Časopis "Bakar", Bor.
Borski rudnik između dva rata : od 1921. do 1930. : arhivska građa. 1978. [uredila i prevela Gordana Pavlović] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 13. Časopis "Bakar", Bor.
Borski rudnik uoči Drugog svetskog rata : od 1931. do 1935. godine : arhivska građa. 1980. [Istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 19. Časopis "Bakar", Bor.
Izgradnja Borskog rudnika : (1922–1940.) : arhivska građa. 1987. [Prevodilac i istraživač Zoran Bojković]. Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 41. Časopis "Bakar", Bor.
Sumporni dim od 1908. do 1935. godine : arhivska građa. 1983. [istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski], Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" knj. 28. Časopis "Bakar", Bor,
Sumporni dim od 1935. do 1941. godine : arhivska građa. 1983. [istraživač i prevodilac Ana Vasiljevski] Građa za istorijska istraživanja o Boru i Majdanpeku : biblioteka časopisa "Bakar" ; knj. 29. Časopis "Bakar", Bor,
Веселиновић, Рајко. Л. 1973. „ Од великог `бечког` рата до српске револуције (1683–1804)“. Бор и околина књ. 1. Бор. 63–78.
Вуксан, Марко. 2004. „Геолошко-географске кратеристике борског подручја и историјат археолошких истраживања”. Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку. Бор. 9–32.
Глигоријевић, Бранислав. 1973. „Политичке прилике у Бору и околини од 1919. до 1941. године“. Бор и околина књ. 1. Бор. 149–162.
Глигоријевић, Бранислав, Босиљчић, Слободан. 1973. „Покрет сељака против управе рудника због штете коју је сумпорни дим наносио пољопривреди“. Бор и околина књ. 1. Бор. 163–169.
Динић, Јакша. 2015. „Ономастика `Косоварских села` у околини Зајечара”. Ономатолошки прилози XII. Београд. 431–597.
Домаћинства према броју чланова, подаци по насељеним местима. 2023. Републички завод за статистику. Београд.
Dragić, Drgomir. 2002. Vlasi ili Rumuni istočne Srbije i „vlaško pitanje“. Pitanja i odgovori. Rumâńii sau Românii din Serbia de rǎsǎrit şi Înttrebarea rimǎńeascǎ : întrebǎri şi rǎspunsuri. Beograd.
Драшкић, Мирослав. 1975. „Насеља, порекло становништва и етнички процеси у општини Бор” Гласник Етнографског музеја бр. 38. Београд. 11–26.
Думитрашковић, Станоје и Велинов, Тодор. 1972. „Изграђена је пруга Мајданпек – Бор”. Развитак бр. 2, Зајечар. 2–10.
Ђорђевић, Тихомир. 1906. Кроз наше Румуне. Београд.
Ђурић, Милан. 1975. „Пољопривреда“. Бор и околина. Природни услови, становништво, економски и друштвени развој. Бор. 131–143.
Ђуровић, Смиљана. 1973. „Привредни разитак“. Бор и околина књ 1. Бор. 119–139.
Жујовић, Јован. 1893. Геологија Србије. Део 1, Топографска геологија. Београд.
Зечевић, Слободан. 1975. „Култ мртвих и самртни обичаји у околини Бора“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 147–169.
Јанковић, Ђорђе и Вуксан, Марко. 2004. „Област Бора у средњем веку”. Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку. Бор. 231–281
Јовановић, Драгољуб. 1883. „Црна Река. Прилози за историју и етнографију Србије”. Гласник Српског ученог друштва, књ. 54. Београд.
Јовановић, Момчило. 2009. „Књига буџета Обштине Борачке од 1864–1869". Баштиник бр. 12. Неготин. 333–360.
Јовановић, Слободан Љ. „130 година кривељске цркве“. Бележница бр. 8. Бор. Доступно на линку: https://www.biblioteka-bor.org.rs/2009/05/kriveljska-crkva/
Јовановић, Слободан Љ. 1989. Пут књиге у борском крају. Бор
Јовановић, Слободан Љ. 2003. „Соколско друштво у Бору од 1930. до 1941.“ Бележница бр. јесен зима. Бор. 46–50. Доступно на линку: http://www.digitalnizavicaj.org.rs/pdf/texts/73/SokolskodrustvouBoruod1930do1941SlobodanJovanovicpdf.pdf
Капуран, Александар; Миладиновић–Радмиловић, Наташа; Јовановић, Игор. 2013. „Kривељски камен-бунар: некропола урненфелдер културе у околини Бора”. Зборник Народног музеја XXI–1/2013, Београд. 145–156.
Костић, Петар. 1975. „Годишњи обичаји у околини Бора“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 171–194.
Макуљевић, Ненад. 2007. Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914). Београд.
Марковић, Драган. 1981. „Заштита и измештање народног градитељства у Кривељу код Бора“. Развитак бр. 1, Зајечар, стр. 63-69.
Марковић, Загорка. 1975. „Женска домаћа радиност“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 109–114.
Масловарић, Душан. 1973. „Земљорадња“. Бор и околина књ. 1. Бор. 282–289.
Мачај, Стеван. 1892. „Црноречки округ“, Гласник Српског ученог друштва, књ. 73, Београд, 1–186
Милићевић, Милан Ђ. 1876. Кнежевина Србија : географија – орографија – хидрографија – топографија – аркеологија – историја – етнографија – статистика – просвета – култура – управа. Београд.
Милосављевић Станиша. „200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини“. Бележница бр. 10. Бор. Доступно на: https://www.biblioteka-bor.org.rs/2009/05/200/
Народна скупштина. 2010. XXIV редовни састанак 11. новембра 1910. Године, III редован сазив периоде 1908–1911. год. Београд. 2 стр.
Николић, Предраг. Ђорђевић, Слободан. 1975. „Време и услови постанка руда и рудних тела, њихов минералошко-хемијски састав и економска вредност у лежиштима Бора и Кривеља“. Бор и околина. Природни услови, становништво, економски и друштвени развој. Бор. 24–34.
Павковић, Никола. 1980. „Друштвена организација“. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 44. Београд. 145-162.
Пајић, Томислав; Јанковић, Илија. 1979. Споменици и спомен обележја из Народноослободилацког рата на територији општине Бор. Крв ће проливена к`о сјеме рађат поколења нова. Музеј рударства и металургије. Бор.
Пантелић, Душан. 1948. „Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира”. Споменик XCVI. Други разред 75. Београд. 5–40. (Епшелвицова карта је штампана у прилогу овог издања)
Пантелић, Никола. 1975. „Из друштвеног и породичног живота“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 115–122.
Пантелић, Никола. 1975. „Женидбени обичаји из околине Бора“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 123–146.
Пешић-Максимовић, Надежда. 1984. Споменичке вредности сеоских центара у Србији. Републички завод за заштиту споменика културе. Београд.
Поповић, Страхиња. 1975. „Оснивање и деловање народне власти“. Бор и околина. Природни услови, становништво, економски и друштвени развој. Бор. 328–339.
Пројекат просторно функционалног система Кривељ. 1977. ИАУС. Београд.
Просторни план зоне утицаја рудника „Велики Кривељ – Церово. Нацрт плана. 199?. г. ИАУС. Београд.
Рајчић, Миодраг. 1960. Хроника села Кривеља. Рукопис. Р–39. Завичајно одељење, Народна библиотека Бор.
Споменица Тимочке епархије 1834–1934, 1934, Зајечар.
Старост и пол, подаци по насељима. 2023. Републички завод за статистику. Београд.
Стојанчевић, Владимир. 1983. Из историјске прошлости источне Србије (1804–1833), Зајечар.
Тасић, Никола. 2004. „Налазишта и културе из енеолитског периода”. Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку. Бор. 57–101.
Тодоровић Видоје, Ранђеловић Мирко. 1975. „Комунални развој и комунална привреда“ Бор и околина књ. 2. Бор. 205–215.
Томић, Персида 1975. „Допунско привређвање“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 69–84.
Томић, Персида 1975. „Сточарство“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 27–44.
Фогл, Фрањо. 1903. „Шума на Црном Врху на међи пожаревачког и тимочког округа”. Рударски гласник бр. 8. Београд. 233–235.
Хасанбеговић, Рабија. 1975. „Народна архитектура на подручју општине Бор“. Гласник етнографског музеја у Београду бр. 38. Београд. 85–100.
Хердер, Сигмунд фон. 2014. Рударско путовање по Србији 1835. године. Београд.
Цвијић, Јован. 1987 [1902]. „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва“. У: Антропогеографски и етнографски списи. Јован Цвијић, Сабрана дела, 4/I. Београд: САНУ.
Џамбазовски, Климент. 1983. Građa za istoriju makedonskog naroda iz Arhiva Srbije: knj. 1. 1868–1873. Београд.
Драган Стојменовић, библиотекар