Један од битних догађаја за наш град, прошао је незапажено од свих који су требали да га на неки начин обележе, а пре свега од јавних гласила.
Иако су се још водиле борбе за ослобођење наше земље, тог јесењег дана у Бору је било свечано. У дворишту бивше Француске школе 17. новембра 1944. године сакупило се нас 204 ученика новоформиране средње школе - гимназије. Mноги су били у пратњи родитеља, а било је и представника Народне власти. Ми ученици, били смо постројени по годинама од I до V разреда. Преставник Народне власти и директор гимназије Цветковић Милан, обратили су се нама ученицима и присутним родитељима. Присутни грађани, нису знали, ни помишљали да овим догађајем почиње развој Бора,да рударска колонија прераста у град са више средњих школа, факултетом, институтом, библиотеком и музејем,град у којемсе развијаои један индустриски гигант – Рударско топионичарски басен Бор. Био је то град у којем је преко 15000 породица нашло место своје егзистенције.
Бор је до Другог светског рата, био специфична варошица са три насеља: Старом колонијом, Новом колонијом, Бор селом и чаршијом. И поред тога што су у Бору радиле три школе – основна, француска и руска, тада нису постојали услови за формирање средње школе. У том периоду основна средња школа била је гимназија, а по правилу гимназије су постојале само у већим среским местима. Остале средње стручне школе постојале су у пар градова. Општина Бор, чији је приход од упропашћене пољопривреде и чаршије био минималан, није имала снаге да обезбеди и средње образовање. И поред захтева родитеља радника у предузећу, Француско друштво Борских рудника није било заинтересовано да помогне у оснивању неке средње школе.
Житељи Бора и околине у жељи да деци обезбеде бољу будућност, са великим одрицањем школовали су их најчешће у зајечарској гимназији. Деца која су настављала школовање била су из свих друштвених слојева.
Ослобођењем Бора од окупатора мењају се услови у погледу школовања. Након формирања Народне власти, у још политички несигурним условима, група грађана извршила је попис ђака гимназијалаца у граду и околини и покренула је акцију за оснивањем гимназије у Бору. Захтев који је подржан од Месних власти, послат је Влади Србије у Београду. Тада је у Влади главни заговорник те идеје био, Пера Мундрић, повереник (министар) за рударство.Он је пре тога био управник основне школе у Бору. Одлука је донета по кратком поступку. Приступило се реализацији оснивања гимназије. Проблем смештаја гимназије решен је доделом зграде бивше Француске школе која је престала са радом одласком Француза 1941. године. Декретом је већина професора из других гимназија упућено на рад у гимназији у Бору. За формирање неке средње стручне школе није било услова, јер није било довољно ученика са завршеном малом матуром.
Преглед прве генерације непотпуне гимназије:
- I/1 разредни старешина Мирјана Манојловић, професор - ученика 55
- I/2 разредни старешина Босиљка Лалатовић, професор - ученика 55
- II разредни старешина Влада Јанковић, професор - ученика 31
- III разредни старешина Ирина Грабовска, наставник - ученика 23
- IV разредни старешина Загорка Васиљевић, професор - ученика 25
- V разредни старешина Загорка Заставниковић, професор - ученика 15
Предавања су почињала у 8 сати, а завршетак је зависио од броја предмета тога дана. Настава се одвијала 6 дана у недељи. Наставници су поподне држали допунске часове за слабе ученике из њихових предмета.
Имали смо професоре са великим искуством. Познавањем предмета које су предавали омогућили су нам да савладамо градиво без уџбеника. У одељењу је било пар уџбеника које смодобили од старијих ученика. Предмети су се најчешће савлађивали коришћењем прибелешки са часова. По завршетку наставе, појединци су често остајали да упореде и допуне прибелешке из неких предмета.
Тада смо сви били чланови омладинске организације. Као чланови и омладинци, често смо имали разне акције за сређивање Бора. Тада се у Бору отвараи Омладински дом у којем смо се окупљали да играмо стони тенис. У њему су се суботом организовале игранке и политичка предавања.
Ученици су обавезно морали да носе ђачке качкете са римским бројем одељења, а ученице су носиле црне или плаве кецење са белом чипком око врата.
На улици – корзоу, могли смо да будемо до 20 часова у летњем периоду, и до19 часова у зимском периоду. Ученицима са неким слабим оценама, разредно веће забрањивало је боравак на улици све док се оцене не поправе. Све то се уносило у ђачку књижицу.
Школске 1946 – 1947. године у Бору укидају се виши разреди гимназије, али отварасе Средња техничка школа са више смерова. Један број ученика који су завршили V и VI разред, уписали су се у I разред Средње техничке школе, а остали су наставили школовање ван Бора. Сви који су наставили школовање у гимназији завршили су студије на неком од факултета.
Школске 1950/51. године на основу Закона о школству, ученици који су завршили IV разред, положили су малу матуру и уписали су V разред. Та група ученика прва је у Бору школске 1954/55 године полагала велику матуру. До сада је 70 генерација школовано у Борској гимназији.
Бивши ученик IV разреда Гимназије
Момчило Јовановић
У Бору 27. новембра 2014. г.
