Da li je to mesto prazan prostor, orijentir ili odredište industrijskog nasleđa, sa vekovnom mrtvom prirodom koja je samo imala potencijale prepoznatljivog industrijskog pejzaža? Ili je to referentna tačka odakle je započet složeni proces koji je još uvek u toku? Čini se da je Stari borski kop sada više lokalna senzacija koja se utapa u jednu monotonu, rutinsku i serijski proizvedenu svakodnevicu koja se ispunjava jalovinom. Stari borski kop je, pre svega toga, zatvorena proizvodna jedinica u složenom industrijskom sistemu, još uvek u procesu rekultivacije i remedijacije. Kop je, dakle, više proces nego mesto, zato što se stalno menja do nekog pretpostavljenog konačnog zaravnjivanja. Možda će zbog toga postati dobar primer zatvaranja jednog proizvodnog i tehnološkog ciklusa adekvatnom rekultivacijom zemljišta, ali moramo imati u vidu da se u okolini nalaze još veći rudnici, u kojima je površinska eksploatacija intenzivnija, dok se njihov nepotrebni višak izbacuje u Stari borski kop. Da li postoji plan njihove rekultivacije ili će oni svedočiti o neumerenosti i pohlepi? „Nulti kilometar”, projektovan u okviru socijalistističke planske privrede, ispuniće se jalovinom sa „Krivelljskog kopa”. A čime će se ispuniti „Kriveljski kop” i Cerovo, koji su započeti u periodu ne baš detaljne i organizovane, uglavnom tržišno i „nacionalno” usmerene privrede osamdesetih i devedesetih godina XX veka? Čime ćemo krpiti rupe aktuelnog stranog investicionog kapitalizma? Te rupe adekvatno vizuelizuju „metabolički procep” kojim Marks i Engels objašnjavaju neravnomernu razmenu energija i materije, tj. – „metabolizam između čoveka i prirode” kao „ontološki opis radnog procesa” (Belami Foster, 2014, 138–156) koji nas lako vraća u prošlost, u vreme nastanka površinskog kopa „Čoka Dulkan” i u društveno-ekonomsku formaciju tadašnje kolonijalne uprave. Takav procep u borskom pejzažu i danas zjapi, ističući se svojom apsurdnošću. U jeku industrijske revolucije, i pored najrazličitijih debata o njegovom odnosu prema prirodi i okruženju, Marks uspeva da putem opisa procesa razmene „energija i materije” između čoveka i prirode – čiju analogiju nalazi u metabolizmu, nazivajući ga „socioekološkim metabolizmom” – razotkrije i neravnomernu razmenu i stvaranje procepa isključivo na štetu prirode, uravnotežene poljoprivrede i radnika, objašnjavajući „kako se krupna industrija i ekstenzivna poljoprivreda udružuju da bi osiromašili i zemlju i radnike.” (isto, 148) Dobro je i korisno, direktno vizuelizovati taj „procep”, kako bismo razumeli njegovu istoričnost i materijalnu iscrpljenost prikazanu ovom izložbom fotografija, možda kao život neuravnotežene eksploatacije, procesa rekultivacije, permanentne reciklaže sekundarnih sirovina i industrijskog nasleđa radi preživljanja u „paleotehničkom” raju. „Predviđanje danas podrazumeva geografsku, a ne istorijsku projekciju; posledice događaja su nam skrivene prostorom, a ne vremenom”. (Berdžer 2019, 250) U tom smislu bi apsurd kao prirodna prostorna kategorija i resurs čovečanstva, nakon vekovne eksploatacije, morao biti pre svega rekultivisan i vraćen u svoje osnovno – prvobitno prirodno stanje – onako „kako jeste”, da bi pomogao prilikom predviđanja sadašnjosti, kada se već „odgovorna i održiva” budućnost konstantno nameće i servira za svakodnevnu potrošnju.
Belami Foster, Džon. „Marksova teorija o metaboličkom procepu: klasični osnovi za sociologiju okruženja“. Sociologija okruženja: sociološka hrestomatija, priredio Ljubinko Pušić, Novi Sad 2014.
Berdžer, Džon. 2019. „Nema više portreta“. Predeli: Džon Berdžer o umetnosti, priredio Tom Overton, Beograd 2019.
Dragan Stojmenović
bibliotekar
Tematski povezan tekst dostupan je na stranici: http://digitalnizavicaj.org.rs/index.php?query=ispisTextaIzKolekcije&idTexta=435
